Kolo

5

I /сијани гасопи метана и амокија\Ј. ма пре више од билион година суктади су из вулкана и обавијали својим маглуштинама мртву земљиау новршину. И тако је све то било док се та два гаса, под нарочитим условима, нису кондензовали око кристала сличних кварцовим. На тај начин настала је прва клица живота, прво биће које је било у стаљу да се мнојки . Из ових ирвобитних облика развила су се доцније савршенија бића, и стално се, па и дапас, развијају. Тако бар каже једна од последњих многобројних теорија о ностанку живота на нашој планети ... ВРЕМЕ НИ.ЈЕ ТЕШКО ОДРЕДИТИ Прво питан.е које се човеку намећв после оваквог тврђеља сасвим је умесно. На основу чега научници мисле да се све то тако збило, и то баш у временском отсеку од пре више од билион година? Шго се тиче времена, на то питаље је много лакше одговорити. Чим је геолозима пошло за руком да проучавају земљииу нрошлост на оспову старости, пије било толико тешко утпрдити да наша нланета пре неких два билиона година већ није вишв била усијана огњена маса и да се на љеној површини ночела да хвата прва стеновита кора коју су вулкани тек местнмично, и све слабијом снагом, успевалц да разбију. Пре но што је протекао и други билион година, кора је била довол.но охлађена да се на њој почне живот. Како је настала та клица живота иа зеил.и, то је, разуме се, далеко сложенији проблем. У сваком случају, иаука је бар приближно уснела да утврди у који временскн отсек спада почетак живота на земљи. Сасвим је јасно да је фосил скелета неког организма који је пронађен у стени стар колико и сама стена и да је ту заостао у време кад се стена образовала од муља или песка. Тај фосил врло често иије скелет биљске или животиље која је у то доба живела, већ само отисак у стени која се постепено каменила. Али зато и фосил тог скелета и отисак у стени исте су старости као и сама стена. Сасвим је разумлзиво да се не може рећи да је живот почео у времену кад су настале прве степе у којима су пронађени фосили. Прва жива бића била су таквог телеспог састава да се не може данас наћи неки видљив траг њиховог постојаља у стенама најстаријег порекла. ДУХ ДЛВНИХ ПРЕДАКА Алн зашто су научници потражили почетке живота баш у самим хемиским односима амонијака и метана? На ово питање покушаћемо, на основу теорије коју су недавно поставили научннци, да одговоримо постепепим разлагањем. Метан и амонијак садрже најпростији облик живота, угљеник и хидроген. Ова два елемента пајчешће се налазе у гасовима које и даиас, као и нре толико хил.ада година, избацују вулкани иа површину земље. Метан је опасан „праскави гас" који се јавља у рудницима угља, али је познатнји као „барски гас", са својим нарочитим мирисом који лебди изнад великих устајалих баруштииа. Овом гасу одувек су сујеверни људи прииисивали ванземаљска својства у ве.чи с такозваиим „светлостима луталицама" које се јављају изнад површина бара. Људи су веровали да ове светлости, које се стално пале и гасе. премештају с једног краја на други, вуку л.уде све дубље у мочвару, да се напослетку удаве. Тај гас иастаје услед расиадања оргапизама животин.а н биљака и, ако хоћете, то и јесте, уствари, дух наших нредака из првих почетака живота. А тако исто стоји ствар с амонијаком, који настаје услед распадања организама на њихове саставне делове. Али, запитаће се неко, кад већ тако стоје ствари, зашто сами научници ннсу успели да добију неко једињење које би показивало одлике живе материје? То је заиста тешко питање, и наука. која још стоји збуњепа пред многим загонеткама живота, вероватао

још дуго времена неће моћи на њега да одговори. Али, ако то није погало за руком хемичарима, зато је у томе успела ирирода. У ствари, и она је дуго правила разне хемиске експерименте сугљеником и нитрогеном, док нанослетку нијо успела да добије, после дугих, истрајних покушаја, нрву клицу живота. Али и то под посебпим условима. Вило је потребпо да се појаве кристалн кварца. 0 ЈАТУ ПТИЦА И П0ЛАРИЗАЦИ1И СВЕТЈ10СТИ Још цре много времена запажено је да је живот „Кристализоваље", јср св и кристали развијају и показују многе одлике као и жива бића. Још Луј Пкстер, један од највећнх иаучника које је човечанство дало, скренуо је пажљу на кристале као кључ за решавање загонетке живота. Ту загонетку он није могао да решава услед врло скученог знања у хемнји у његово време, али те своје идеје он је оставио будућим научнИцима. Постоје две главие врсте кристала, опи којн настају у мртвом, неоргапском, минералном своту и оргаиекн кристали који се стварају биљним и аннмалним животом. Кад се пропусти светлост кроз неке кристале, она бива поларизована, што значи да се унућује у читавом низу паралелних површина. У мртвим, неоргаиским криста-

кристалима невероватпу епергиЈу, као што би се и оие нтице, кад би се непрестано лстеле у том ковитлацу кретале све брже. Пошто је и сам живот налик на нску маншну која непрестано захтева материјал да би извршила неки рад, и у животу је потребна та енергија. Разуме се, од овога се не искључују ни нрве честице протоплазме, основне живе материје. Хлорофил у биљпом царству користи се сунчевом светлошћу претварајући мртва хемиска једиљења из ваздуха у храпу. Једрилица не може да се креће без ветра који је гони. Турбииа се користи снагом водепе паре нли текуће воде да би развијала извесну енергију. Тако исто стоји ствар и са органским кристалима у односу нрема свеглости, тако да се ти ковитлаци који настају пропуштањем светлостн кроз кристал могу назватн малим светлосцим турбинама. ИЗУЗЕТАК КОЈН НЕ ИСКЉУЧУЈЕ РЕШИЊЕ ЗАГОНЕТКЕ Многим неорганским кристалима нз мипералног света ннје ни потребна та енертија н, како-се.већ очекује, у њима и не настају светлос.ни ковитлаци. Али ту ннак има један нзузетак, како тврди ока најновија теорија о постанку лгивота на нагаој планети. То су кристали кварца. Изгледа, каже се у тој теорији, као да јб природа случајно начиннла једну турбину за коју нема по-

агЖ""*-

лима те повргаине се простиру у непроменљивом правцу. Међутим, кристалн органског порекла имају ту особину да светлост која се кроз њих пропушта не креће се више по паралелним површинама. Обе овв појаве лакше ћете схватити ако вам их објаспимо у једпој слици. Ако је реч о неорганским кристалима, замислите један град чије су све улице изграђене паралелно. Ако паиђе с разних страна неко велико јато птица и нринуђено је да у ниском лету пролети кроз град, није важно одакле долазе птице. Важпо је то да ће све нролетети у паралелним линијама. Међутим, у кристалима органских соли, гсоје је проучавао Пастер, и који су познати у науци као несиметрични кристали, светлост не пролази у паралелиим линијама. То је као кад би оно јато птица улетело у улице које нагло скрећу лево и десно. Кристали у којима светлост скреће налево зову се „леворуки". Обратпо томе, „десноруки" кристали су они у којима светлост, кад се кроз њих пропусти. скреће удесно. И опда, разуме се, дешава се да су улице у граду тако изграђене да птице у свом брзом лету пођу одједном у ковитлац Ти спирални ковитлаци пг> шуштене светлоети могу да развију у органскнм

<ШШк> .

сла. Према томе, у кристалима кварца одувек је било животне еиергије која је могла да буде оживотворена, пошто су тим кристалима недостајали основни елементи живота. Али у вулканима су постојади ти осно^ии елементи, пајгрубљи животни материјал, којн такође није могао да буде оживотворен, јер му је педостајало животне енергије. Сада долазимо до најузбудљнвијег тренутка у нашем испитивању, до оног беочуга у ланцу давно минулих збивања када је дошло до рођења пашег нрвог претка, неког микроскопског Адама. Тај тренутак могао би се назвати почетком л.убави и тонлиив у мртвом мннералном свету ... Дотле су били мртви и једно и друго, и охоли, моћни отац, вулкан, и његова супруга, хладии кристал кварца. Али из ове две мртве ствари могло се родити живо бнће само захваљујући још једној нарочитој околности. Позната је појава у одељку геолошке науке која ироучава кристале, ла. кад један кристал случајно образује свој врх посебног облика, и други сродни кристали тЛже да га подражавају. Отуда је могућно да су кристали који су пастали сједиљавањем амопијака и метана из вулкапског даха подражавали кристалс кварца у тој особини да не нро-

пуштају светлост пгиЈволиннски, већ да јој скрећу правац у њеном нростираљу. Кад је и у овим кристалима настала светлосна турбина о којој је малочас било речи, ови основни елементи за живот стекли су потребну енергнју да оживотворе мртву материју И живот је ночео на земљи ... Али то не зпачи да би овај процео могли хемичари да спроведу у својим лабораторијама. Треба имати на уму да Је нрирода и сама правила ове опите милионима година по мнлион пута за један дан, као несхватљиво неумоРан хемичар, док се нису указали потребни услови да овај екснеримеиаг успе. А кад су се образовале ове ирве живе ћелије — хемиски кристали којима је светлост пружила енергију. почео је велнки пут еволуције облика живота на земљи ... И кад је живот већ почео на нашој планети, научници се углавном сви слажу у основним законима еволуције која је те нрве животне облике довела до модерног човека. Околина у којој су животни облици рађали, развијали се и умирали одиграла је пресудну улогу. А прва жива бића стално су св усавршавала. ПРИЧА 0 ЧОВЕКУ У РЕТОРТИ... Али хиљадама година, још од наЈранијих дана, човек је стајао немоћан и збуњен пред загонетком постанка живота. Још Арнстотел, велики грчки филозоф, покушао је да реши ту загонетку научном методом. Он је, наиример, учио да крнељи, свицн, ларве нчела и зоља, као и многн други инсекти, имају да захвале за свој постанак јутарњој роси. Кроз цео Средњи Век веровало се у Фантастичне приче о чудиој, изненадној цојави живота на земљи захваљујући разним околиостима. Путнпци који су се враћали са Истока потпомагали су да се та веровања дуго одржв причајући о неком дрвећу из кога ее непосредно рађају нтице н тврдећи да су то они својим очима гледали. А људи ни онда нису мнровали. У тим давним данима покушали су да произведу живот у лабораторијама.. . Стари алхемичари који су читав живот проводили трудећи се да из јевтипих метала добију злато, нокушавали су да створе човека у његовом потпуном обличју. Разуме се, наука је тада била на тако ниском стунњу да но Ч јоже бити ни говора чак ни о постављању најосновнијих пачела. Чак су се и неки познати научншш из тпг нериода науке у повоју позабавилн овим проблемом. Тако је, например, физичар Паразелзус уверавао да се и на вештачки пачин може да добије „хомункулус", мали човек, у лабораторнској реторти. У своје време нознати шведски научник Сваите Арениус скренуо је пажњу на своје учење да је наша планета једно време била без живота, али жива бића су већ постојала, лебдећи у међупланетарном и мећузвездапом простору. Ова сићушна жива бића ишла су од планете до планете, разбацивана по васиони сунчевим и другнм козмичким зрацима. Кад се тим микросконским „авиатичарима" учинило да су и на иашој планети погодни услови за живот. спустили су се и на земљу. МсЈјутим, ма да јв ова Арениусова теорија имала у то време доста присталица, миоги данашњи паучници верују да се живот на земљи постепено развијао. Разуме се, ниједаи модеран хемичар, чак и у својим најфантастичнијих сновима, не може да замисли да ће створитн неког „хомункулуса" у својој лабораторији. Дапашњи иаучиици су свесни да ће то бити ако им уонште ноће једног дана за руком да створе живу материју на вештачки начин, неки микросконски оргапнзам коме је било потребно много милиона година да се развије до данашњих животних облика. А ако је тачна и ова последља теорија о постанку живота на нашој планети, што ће се једном ипак утврдити, онда су паши први преци били један вулкан, и „леворукн" илн „десноруки" кристад кварца...