Kolo
{&СЛаМлИ Зг&1
1'
I роко, узми перо па пиши...! рекла госна Полексија крагко, заиоведнички, а њен г. Прока, увек послушаи, узео перце, лизнуо га, уденуо у држаљу и запитао: — Шта да пишем? — Оглас! — Какав оглас? — Боже, Проко, ти си ћакнут. Како какав оглас! Па оглас да иећемо славити због... — А, јес'! Добро... Решили смо да не славимо, само шта да наведемо као разлог? — Па иаћићемо нешто... Зато ти и кажем — пиши! Ја ћу да ти издиктирам иеколико мотивација а ти запиши, па ћемо после да то испретресамо и да видимо који оглас има највише смисла... Дакле ниши: „Своју славу светог оца Николаја нећу славити ове године због болести у нородици. Прока Прокић.. — Ама, чекај, жено... Нема смисла... Ти као од брега одваљеиа, мени ништа не фали, па ће свет ко зна шта да каже... Нема смиела да се бламирамо... Мани болест... Боље да нађемо нешто друго. — Добро... Онда ниши овако: „Своју славу св. Ииколу нећу славити зато што ћу бити на путу'" — В, не можс ни то, Нолексија! Не може... Прво и. прво ја сам државни чиновник и ие могу да будем на путу без одобреног отсуства... — А, јес, јес... Ништа онда... Кажи овако: „Своју крсну славу светог оца Николаја прославићу пре подне пред касашшцом број 48 а поподне пред дуванџипицом на Теразијама..." — Та, иди, Полексија, молимте... Каква то смисла има... Нећеш вањда да ме тамо гости траже да би ми честитали славу... — Па, лепо, шта онда да кажемо? — Па, рецимо, нешто, нормално. Нешто у што ће свет да поверује.. . И, напослетку негато што нам доликује... — Онда, чекај... Хајде да овако узмемо: „Због тога што нигде нисам мо-
1п
шешопаш
Опих дипа навршнло се четрдесет дана од смцти Александра Андоноиића шсфа ирестоничке тежпичке полициЈе, одличног стручњака, сјајаог човека и ретког пријател,а и друга. Иоч. А. Андоновић оставио Је за собом један наваиредап траг у полициЈскоЈ струци у коЈу Је годипама и годинама упосио своје неоспорио велико позиавање на-
Поч. Александар Андоновић
рочито модерне кривичне техпике. оставл.ајућп исто тако и иеброЈене изврсне рсзултате на пол,у комиликоване истражне служОе. Иестао Је као и многи толики други заслужнн синопи ове земл.е. Успомеиа па почившег А. Аидоновнћа иакада пеће нтчеаиути јео Је ои бно човек коЈи Је умео својом срдачоошћу свакога да задуаж.
гао да купим жице за паркет, своју славу.. — Ама, којешта, жеио... — Шта? И то ти којешта?! — Па, којешта, наравно. — Теби је којешта, али мени није... Како да истружем наркет... Нећу вал»да да примам госте у оваквом свиљцу... — Па зато ти баш и кажем да је којешта... Што мора цео свет да зпа да је свињац код нас у кући... — А, по чему је свињац? — Па по томе што, рецимо, нисмо могли да нађемо жице за паркет... — Па, шта онда да објавимо... Нећеш ово, нећеш оно, не допадати се то... — Како би било да метнемо да нећемо славити због „више силе"? — Какве више силе? — Па тако... А они што прочитају нек мисле шта смо хтелн да кажемо... — Е, то ја нећу! — Зашто, жено? Ту нема ничег... — Гле молимте, нема пичег. А што ће сви да кажу да сам то ја та виша сила! — Ех, по чему би ти баш била та виша сила? По чему, рецимо, нисам то ја, као муж... — А, ја као жена пижа да будем, је л' то? Нећеш! Него наћи нешто друго. Што не метнеш просто „Славим светог Николу у најужем кругу..." — Гле! Пази ти шта је пронашла... То да метнем па да цео свет номисли да сац ко зна у каквом кругу, у шетњи.., — У каквом кругу? — Па као црноберзијанац! Да су ме ухансили и шетам се у круг с „колегама..." — А, ти онда кад свему налазиш замерке, напиши једноставно: „Ове године нећу примати посете о својој славн светом Николи". — А разлог? — Нема разлога. Нека разлог истражују 01ни који буду нрочитали... — Та није вал>да! Па да кажу да се, зацело, разводимо, носле толиких годииа... — Пази, на то нисам ни мислио... Тачно... Такав је свет... — Слушај, матори... Најбоље, веРУЈ ми да опет метнемо оно „због". — Па добро, да метнемо, али због чега? Дај то „због"! — Зиаш шта! Пиши: „Своју славу светог оца Николаја нећу славити ове године због... због... због... — Због? — Због... збот... тога што не могу да га славим! — Опет којешта! Каљо то могу да кажем...? — Па, лепо... Што да не... А свет нека се мисли. — Добро, молимте, нека буде како ти кажеш. И г. Прока паписа читко оглас и однесе га да га да у новине... Обоје су одахнули. Још госпа Полексија узела да објашшава: — Целог дака смо лупали главу, али и то боље него да пам навале гости па да нам утамане цео шпајз... — Ма, јесте, али опет, криво ми некако... Знаш како је није православски... — Ех, није ... — Па н није... Али, свеједно. Догодине Боже здравља!
Шта вреди што су тако разоновали госпа Полексија и госн Прока, кад је свети отац Николај хтео да онај оглас њихов освапе на сам дан славе с дуплом штампарском грешком на изишао овако:
„Своју славу Светог оца Николаја спавићу ове године зато што могу да спавим. Прока Прокић виши архивар с породицом". И, гости почели још од сабахиле... И госн Ирока и госпа Прокиница зинули од чуда. Ни напамет им није пало да завире у оглас. Освестили се тек кад им око подне седамдесет и четерти гост рекао: — Е, госпоћо Полексија и вн госн Проко, алал вам вера!
— А што? — запитали утучено обоје у глас. — Па тако, брате, што сте мушки и отворено данас, кад се цоо свет нешто вајка те неће и не може да слави, узели па поручили да ћете да славите зато што можете! Алал вам вера,.." То изговори гост, диже нетнаесту чашицу и закрешта: — Многа ја л>ета... М. Дим.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОГОВОРИО ПОСЛЕ СВОЈЕ СМРТИ... ^"Једаћ познати аргентински лист / донео је нре кратког времена заиста невероватну вест о човеку који је своју вољу, на опште запрепашћење свих оних који су очекивали да наследе неки део од његовог огромког богатства, саопштио лично тек после своје смрти... Кад је познати аргеитински индустријалац Франческо Диаз, невероватно богат и врло настран, .умро, адвокат је, по обичају, позвао његову родбину да. чује последљу вољу умрлога. Како се радило о читавим милионима, узбуђен.е које је настало у адвокатовој канцеларији било је више него велико. Али тада се десило нешто што нико од присутних, сем адвоката, није очекивао- Преминули индустријалац је проговорио... — Сада је тачно три часа поподне — рекао је адвокат миртшм гласом. — Према жељи покојниковој, чућете његов глас који ће вам саопштити сво,(у последњу вољу. .. И из једног угла> готово неприметан, проговорио је — један грамофон-.. Целог лшвота настран, овај богатн човек био је то и онда кад је осећао да му се смрт неминовно приближава, Свој глас, којим је изразио овоје завештаље, снимио је на грамофопску пло' чу. Није потребно додавати да је неколико особа слабијег пола пало у несвест. Али и сам тестамент их је поразио. Женама иије остало ништа друго него да још једиом изгубе свест. „Ја, Франческо Диаз, на дан петнаестог октобра хиљаду девет сто четрдесет друге годиие, потпуно здрав душом и телом и ни од кога не примораван, Завештавам цело своје имање кћерн преминуле певачице Алме Нидерсон. Ово чиним у зиак пијетета према тој великој уметници, која ме је више нута одушевила евојим иријатннм гласом, а у исто време у нади да ћу њеној кћери, за коју чујем да се налази у великој беди, доиста номоћи да олакша своју судбииу..." Разуме се, иесућени наследници богатог, индустријална нису се овим заЛОВОЛЛ1ПИ. Опи су повели парпицу, али како је глас Франческа Дназа
стварно снимљен у присустку два сведока и поменутог адвоката, они су нарницу изгубили. ЈЕЗИК МАЈМУНА Један белгиски зоолог који је дуго времена лсивео у Конгу тврди да мајмуии говоре. Пошто је провео међу њима једаи добар пејиод свога живота, научио је њихов језик: сваки звук, да се не би рекло — реч, за онога који га разуме изражава неко осећање, било бола било гнева, глади, љубави или страха. Зоолог је ухватио на једној грамофонској илочи једну мајмунску конверзацију. Онај који је чује а ие зиа у чему је ствар помислио би да слуша жене које говоре на неком страном језику, АНДАМАНИ Становиици Андаманских острва сада поседиути Јапанцима нринадају једној од најнримнтивнијих људских раса на свету. Ови патуљци (људи достижу једва метар и но висине а женв преко мстар и четрдесет) знају за ватру али не умеју да је упале и зато је ЛјУоомофно чувају; они су леспос.обни да обраћују земљу, не по.-иају слова и имају једва форми.рани језик. Андамани (на малежком аидаман значи мајмун) су мишићави и еластични, црне воже са црненкастим вд>еливима на грудима и образима. ЈБуди иосе фантастичне фризуре док жене брију главе. Оои немају некакав ошшк влчдавине. ПРИМЕР ОРГАНИЗАЦИЈ« Један италијански научник је приметио код мрава једну чудну појаву. Он им је ставио на расположење у своме врту зрневље разпе врсти мећу којима је било иајвише пшенице и јечма. Кад је једиог дана отворио мравиљаке нашао је зрневље распорећено потпуио нравилно по одрећеним спратовима. ТаI«) се ишеница налазила на другом а јечам па трећем сирату. Подела је била нрецизна, без и једпог погрешно смвштеног зрна. ДРВЕЋЕ И НЕПОГОДА Један немачки шумски инспектор јв после скоро 50 година расматраља сакупио серију отнорности извесне врств дрвећа нрема непогоди, долазећи до закл>учка да су храст, и ариш најиздржљивији. Затим додазе лина, клен, јасен, брест,, багрем, (5уква, бреза, врба, топола. Иоследњи по реду су бор и јела.