Kolo

А5Р1КШ у о&шај кхјјиј !

ДисолуШна гаранци/а! ,Бајер"-ое крст на свано| дспирин - таблети „Ба|ер" ов крст пружа гаранцију за дејство ДСПИРИН-а нод назеба, грипа, гпавобоље и реуме.

1 /лазећи тог јутра у канцеларију (У. команданта, капетан Емилио Ричи одмах оиази на столу за којим је обично радио једно писмо које привуче његову пажњу. Италијанске марке, нарочита врста хартије, познати и толико драги рукопис, и пажљиво извучена слова његовог имена одадоше му да су у писму вести од Лучије, његове веренице која га је очекивала у расцветалој вили, недалеко од Рима. Обузет видљивим узбуђењем, он отвори омот и поче грозничаво да чита редове, са забр^нутошћу која је у тим тренуцима заједничка свим заљубљеним. Али, срећом, убрзо се потпуно смирио. Све је било како треба, а срце мале Лучије било је исто онако незкно као оног дана кад су се растали. После тога, он седе за свој сто и, читајући реч по реч са највећим задовољством, он поново поче да прегледа четири напарфимисане страпице. У једном тренутку усне му се развукоше у осмех, а мало после он се кратко насмеја. Његови другови подигоше главе. — Изгледа да си данас добре воље, драги Вмилио — добаци капетан Иоти окрећући му се. — Пише ми вереница — објасни Емилио. — Жене понекад заиста могу да имају луду машту и човек мора да се пита откуд им само такве луде мисли падају на ум. Прочитаћу вам неколико редова које ми је она написала: „Неку ноћ сањала сам да сам и ја у Кини с тобом и да смо заједно ушли у радњу једног трговца занимљивих стварчица. Очарана једиим бизарним малим идолом од резбареног дрвета, ја сам те замолила да ми га купиш и ти си са твојом уобичајеном љубазношћу похитао да се одазовеш мојој молби. Али најчудније у целој нричп је то што је мали, кинески идол, тек што сам га донела кући, развукао своје гротескио лице, осмехнуо ми се и рекао: „Твоја будућност, твоја љубав и твоја срећа су у мојим рукама и ако ти је стало да их сачуваш, у твојој кући мора бити за мене одређено почаспо место. Сети се мојих речи ако не желиш да те једног дана моја освета стигне". Ујутру, кад сам се пробудила, имала сам пред очима цео свој саи с пеизрецивом јасноћом и приметих да је довољно да само затворим очи па да опет видим, до најситиијих појединости, лик малог дрвеног кинеског идоЛа који ми се појавио у сну. Од тог тренутка та слика ми се стално врзма пс мислима и мој сан се претворио у такву опсесију да сам била прииуђена да седнем на. воз и да се одвезем у Рим. Одмах сам нашла једну велнку књижару и купила сва илустрована дела која говоре о Кини и која је трговац имао у својој радњи. Кад сам дошла кући, прелиставала сам их једно за другим, радозиала да лн ћу пронаћи репродукцију идола из мог сиа. И заиста, моји напори били су крунисани успехом: мој мали бог није био мит, он доиста постоји и његово име је Хо-Фу. 0 томе ћеш и сам моћи да просудиш, јер ти у писму шаљем таблицу у боји коју сам истргнула из књиге и на којој је ои претстављен. Ако хоћеш, Емилио, да ми учиниш једно велико задовољство, потражи и сам оригинал, јер ја сам убеђена да ћеш га једног дана паћи у току својих шетњи, па ми га донеси кад се будеш враћао у Италију. Обећаваш ми. зар не? Не, не, иемој се смејати: ово је сасвим озбиљно; моћи ћеш и сам да опениш како је цела та ствар оставила на мене дубо« утисак и колику јој важност придајем. Нико ме сада не може равуверити да од тог малог идола зависи наша срећа.. — Па, после свега тога — рекоше други официри који су с великом пажн>ом саслушали писмо, — не остаје ти иишта друго пего да трагаш за идолом твога идола. Напослетку, то неће бити толико тешко. Нема сумње да ћеш наћи код неког трговца старинама неку бронзу и, ако је мање или више аутентичиа, то неће играти велику улоту. -аар не? '-* < н Ричи који је извукао из с-

пише: Мдрио

мота илустровану страну коју у први мах пије био ни приметио, погледа је климајући главом и смешећи се. Али аегово лице се одједном уозбиљи и он рече: — Причајте шта хоћете, нисам нимало празноверап, али у овој причи ипак има неке подудариости. Сећате

ли се једне пустоловине која ми се овде догодила, пре неколико месеци... — Мислиш на ону малу Кинескињу коју си стигао у последњем тренутку да отмеш из руку људи који су хтели да је одведу? — Тачно. И кад ми је, не без извесне муке, пошло за руком да натерам бандите у бекство и кад сам се нашао сам са својом малом штићеницом, видех да је премрла од страха и понудих јој да је одведем њеној кући. Кад смо тамо стигли, она поче да наваљује да и ја уђем, и како нисам желео да је увредиМ, морао сам напослетку да попустим њеном навал>ивању. И знате ли шта сам видео у соби у коју ме је увела? Статуету од позлаћеног дрвета идентпчну са овом на слици. Сећам се да је млада Кинескиња запалила пред идолом николико груменова тамјана у мом присуству, и пошто је пред њега клекла, обратила му се с молитвом од које, разуме се, под милим богом ппшта нисам разумео, али која је била врло усрдпа, судећи по узбуђен>у с којим је изговарана. Тек после овог побожног чина она ми се обрати и поче да ми се захваљује најтоплијим речима. љубећи ми руке у злносу н падајући на колеиа преда мном са истом

захвалпошћу коју је упућивала и малом дрвеном богу. — Дакле, срећа је на твојој страни — рече Ноти; у сваком случају, ако и не пронађеш код неког трговца куриозитетима једног Хо-Фу, знаћеш увек коме да се последњем обратиш за помоћ, и пошто ти је та мала толико за-

чнју не смем изићи празних шака. Жене су понекад склоне погрешним закључцима и уверене су да их човек не воли чим се не одазива њиховим најмањим жељама. — Рекао сам ти — упаде Ноти. Не остаје ти ништа друго него да потражиш ту малу Кинескињу. — Не, не! Никад не бих могао да гахтевам такву жртву од те јадне мале. Више волим да се помирим са судбином, јер знам да ће јој бити врдо тешко ако се одвоји од свог ндола. 0 тајанствепом Хо-Фу више није било речи... * Кад је дошла иаредба за полазак, канетан Емилио Ричи спакова свој пртљаг и унути се пристаништу. Док је стајао на кеју, он одједном примети како му- се журним кораком приближује једна непозната љупка прилика. Кад је стигла до њега, млада Кинескиња коју је он био спасао пружи му један брижљиво умотапи пакет који је држ.ала у рукама. — Узмите ово — рече оиа попизно, смешећи се и посматрајући га бојажливо, — ово је статуа бога Хо-Фу и. досад је била моја. Примпте је за успомену иа мене и као залог моје захвалности. Раснитивала сам се код трговаца и они су ми рекли да сте узалуд обишли цео град тражећи једног Хо-Фу. Зашто ми одмах нисте тражили да вам дам своју статуу? Знате добро да бих била.одвећ срећна да вам је поклоним, ја која вам толико дугујом. С муком обуздавајући узбуђеп.е које га је обузело, официр узе драгоцени замотуљак и у замену нружи девојци неколико баикнота ко'је је извадио из свог буђелара. И кад је дат знак за укрцавање оп се удаљи према мостићу преко кога се прелазило на једаи велики брод спреман за полазак. У истом тренутку два хица, испаљеиа иза велике гомиле сандука иа кеју, одјекнуше скоро истовремеио у његсвим ушима. Млади официр запренашћено застаде за тренутак питајући се шта се то догодило. Али скоро одмах се прибра и док се гомила, прнвучена. пуцњима, тискала око мостнћа. он се одмах упути на брод, у своју кабину. Један рукав његовог капута био је пробушен двема округлим рунама, али у истом тренутку његову пажњу опет привуче мистериозпи пакет који је био са собом донео и који је бпо оставио на сто. Чим је скииуо канап и одмотао хартију, мали идол појавп се у свој лепоти свог позлаћеног дрвета. Али једна појединост одмах му паде у очи. И мали идол имао је две рупе... две рупе посред груди... — Значи, храбри мој Хо-Фу, ти си добио два куршума која су мп била намењена — прошапта он. — Збил.а је Лучија у праву што верује да ћеш бити маскота нашег брака...

хвалиа, сигурно неће много оклевати да ти иоклони свог идола. Емилио не одговори и ставивши слику са писмом у џен он седе за сто и удуби се у посао. Био је помоћник команданта у време међународне окупације, у тим бурним и крвавим даиима. И жудно је очекивао треиутак да дође наредба за полазак, да се врати у Италију и да се ожени девојком коју је волео. Идућих дапа посветио је сваки слободан треиутак трагаљу по градским трговинама у нади да ће неким срећннм случајем успети да. нп.ђе жељени кип. Али време је пролазило, а тајаиственог малог Хо-Фуа још никако иије могао да нађе. Младић је већ почео да очајава. Стални неуспеси у трагању начинили су га нервозпнм, тако да му се већ почело привиђати као да га прате нека сумњива лица. и млада Кинескиња, са сасвим различитим циљевима. — Ово је заиста неко проклетство — прогунђа бесно Ричи једно јутро бацајући рукавице на сто. — Обишао сам све луксузне радње и све старпнарнице, али ни по цену сувог злата нисам могао да нађем ни једног јединог Хо-Фу. Шта да радим? Пред Лу-

Оглбс рег. С. Вр. 3146 од 31 деарта 1042.