Kolo

15

ЗЖ ДЈЕЛД^, Д Ж СЕ ЈРАЗОИОДЈЕ И ИО^ЧЕ

Једног јутра у лролеке..

^•»увивели су пре два века, бака ЛаЈ нека и њен дека, па имали 1//С/ лса зевзека. Па обоје од милине, тепали му: — Драги сине, на том свету нема псине, тако миле, тако Фине. Леп је живот псећем соју, ко бубрег у масном доју, живео је код н>их двоје. Па уместо тврде проје, кад довољно брашна има, хранили га колачима. Али једног дана, ето, досади им мазно псето, па молили Бога свето, да им дете какво да, макар мало као палад, да имају што од рода, та бакица и тај старац. 0 Божићу једном тако, куцну им на кућна врата, — три ударца врло јако — добричина Божић Бата. Старац врата тад отвори, ноћиом госту ведро збори: — Добро вече! Хајде, уђи, та људи смо, нисмо туђи, у кући ћеш нашој моћи, да коначиш ове ноћи. Али нутник беле браде, старцу пакет један даде. Па му збори: — Узми, брате, то вам је од Божић Бате. Па за. часак, ко у тесто, у снежној је ноћи иесто. То старима чудно беше, па са вољом чврсто реше, да пакетић тај одреше. Али тамо ко би реко, као палац дете неко, збори меко: — Бако, деко!

а

Тад патуљак тужно писну, заплака се кад осети да га шака страшна стисну и на метли већ да лети, са вештицом чаробницом. Али сведок тог недела, беше нека вила бела, одлучна и врло смела. Да вештицу осујети, шири крила да полети, а злој баки љуто прети: — Наћи ћу те, бабо клета, па и да си на крај света! Па се лако небу диже, брже него соко лети, и за часак један стиже, пред вештичин замак клети. А у замак када крочи, пратиле је многе очи, страшних сова и пацова. Заиста је страшна слика, од ходника до ходника, пуних буба и пацова, док је ишла вила ова. Ал' ето у зао час, разлеже се пискав глас: — Боже, пошљи с неба спас! А то пишти Ћира мали, вештица се грубо шали, с њим у некој мрачној сади.

Вила тихо к њима креће, а дрхти јој дивно крило, па злој баки строго рече: — Сад је теби одзвонило. Јер док бејах врло мала, слушала сам, нисам знала, да си децу често крала. Зато сада камен буди, нека дахну душом људи и нек' правда кривди суди. И вештица страшна, гадна, немоћна, пред вилом јадна, поста само стена хладна. Тада вила коњче створи, као палац једаи мали, тихо малом Ћири збори: — С тим коњићем хајд', распалн, бесан галон, ход ил' кас, ал' стигни у прави час, свом декици и бакици. На то коњче Ђиру меће, па му рече нек' се креће, бака, дека, срца дивна, пате што им нема сина. Коњић скаче, трчи, рже, ал' од зеца јури брже. А међутим бака, дека, видеше их из далека, па весело руке шире, кличу: — Ето нашег Ћире! Слпвко Јапић

Свети Никола О

Чим видеше тај створ мали, двоје старих (шта су знали!) од среће су ваиграли и Ћира му име дали. Па у слози много дана, проведоше та три члана. Али Ћири то досади, рече: — То^ су горки јади! Док по кући бака ради и док дека брке глади, у запећку сам да лежим, ил' од псета тог да бежим. Оно сматра да сам буба, на ме јури или вија, искежених белих зуба, а шала ми та не прија. Једног јутра у пролеће, када ниче дивно цвеће, из куће се оп искраде, 8бог самоће и досаде. Ал' у пољу тичја врева: сакривена нала.шева песму сунцу мило пева. А патуљак у том гају слуша ову нтичју грају, што до неба извијају.

Ветар и снег. Раде пде у школу. Коса му лепрша. Гологлав је. Ручицама придржава стари капут. И књиге. Чува их. Торбе пема. Дува. Стакла пуцају. Нека врата са треском се затвараЈу. Хладно. Мећава. Крај Радета иду и друга деца. Опа су боље обучена. Књнге носе у торби. Ставили рукавице. Причају, смеју се. Зима је ту. И снег. Дивота. Саонице су спремне. Раде ћути. Покаткад спусти књиге и протрља озебле руке. Црвене су. У школи је већ друкчије. Тамо је Раде најбољи ђак. Све зна. Учионица топла. Много топлија него његова соба. И већа, светлија.

Ба« је дивно цветно поље, па ко многе мале зоље, пун вердине Ћира шеће, кроз мирисно пољско цвеће. Ал' увече хука јака, као птица нека лака, спустила се из облака, јашући на старој метли, искривљена страшна лица, док јој око злобно светли, бака нека чаробница: Па новика гласом својим: — Ни врага се ја не бојим, у рукама сад си мојим!

Унрштене слике бр.7

Звони. Одмор. У једном куту разговарају деца. Смеју се. Раде им се приближио. Слуша. — Мени је прошле године донео лепу лопту. — А мени авион. Могао је да лети. — А мени воз! Радосно причали. Бранко, најбогатији, упита Радета. — А шта је теби донео? — Ко? — Па свети Никола! Шта ти је прошле године донео? — Ништа... Како може да донесе... — Зар не знаш?! Хоћеш ли да те научим како ће ти донети лепе ноклоне? — Хоћу. — Увече, уочи светог Николе, стави ципелу на прозор. Унутра метни једну цедуљу и замоли светог Николу да и теби нешто да. Тужно је Раде погледао поцепане ципеле. — Да ли ће донети и ако су поцепане? — Хоће, хоће. — А шта би волео: подморницу, тепк или авион? — То не ... Ја бих волео ... ципеле, капу, рукавице. Зима је. Звонце. Раде улази у разред. Не слуша учитељево предавање. Мисли о светом Николи, ципелицама, поклону. * Још два дан§, до светог Николе. Бранко седи крај топле пећи и пише задатак. Мама седи до њега. — Мама, да ли ће и ове године свети Никола да носи поклоне?

Српско коло Нек се вије, К'о гробојка Србадије... Будите нам ведри чжгаи Ви Српчићи наши мили!

Прича о срећи о Тамо, преко двеста мора, тамо, преко триста гора, у блиставом сјају двора, где је вечни мирис цвећа, живи мила, добра Срећа.

Разне приче светом плове о доброти Среће ове. Кажу, када светом пође сви је траже да им дође, јер где она ступи ногом ту несрећа каже збогом.

М. Васкин

Мати се смеје, — Неће! — Зашто? — Ти си већ велики. Треба да знаш. Казаћу ти. То није свети Никола доносио, већ твој тата. Увече, када ти заспиш, он стави нешто у твоју ципелу, а ти мислиш да је то од светог Николе. То Бранко није.. знао. Он је веровао да све то доноси свети Никола. Сетио се Радета. Раде ће се ујутру зачудити када не нађе ништа. Било му га је жао. Растужио се. Заплакао. Мати га помилова по коси. — Зашто плачеш? И Бранко јој је све испричао. 0 Радету, о аеговој жељи, о ципели која ће бити празна. Преварио је Радета. Али он није крив. Није знао да то не доноси свети Никола. — Знаш шта, мама. Замоли тату да ми не купује ништа за светог Николу. — Нека, мени да паре, па ћу Ја да купим сам. И то нешто најлепше на свету. * Вече. Раде са мајком спава у хладној соби. Али Раде је само заклопио очи. Чекао је да мати заспи. Полако, пазећи да не пробуди мајку, силази са кревета. Прилази својим ципелама и узима једну. Односи је до разбнјеног прозора. Из џепа узима цедуљу и меће је у ципелу. Склапа руке. — Молим те, свети Никола, донеси мп мали поклон. Ја не желим играчке, већ ципеле, капу, рукавице ... И понова леже у кревет. Миого срећпији него ранијих дана. Сутрад&н се рано пробудио. Поглелао је на прозору и спазио накет. — Мама, мама, погледај! Скочио је. Брзо размотавао. Ципеле, рукавице, чарапе, капа. Мати гледала. Чудила се. — Откуд то? И Раде причао. Брзо. Радосно. Прпчао о светом Николи. Узео цнпелу и хтео мајци да покаже цедуљу. Место ње нашао је ... хнљадарку. Мати се крстила. Захваљивала светом Николи. За то време мали Бранко лежао је у постељи. Замишљао је Радетову радост када је угледао поклоне. А то му је он, Бранко, однео. Било је то заиста најлепше на свету: радост сиротана ... М. Баскин

Да л/1 имате добро око?

**г

Баците један добар поглед. на слику. па Је онда покрите руком и брзо одговорите на ова иитања:

1 — Колико је рибица рибар ухватио? 2 — Да ли кеј има ограду? 3 — Има ли рибар браду? 4 — Да ли је брод на хоризонту парни брод? 5 — Виде ли се на слици још каква жи-. ва бића? Ако на сва ова питаља брзо одговорпте, можете слободно рећи да имате добро око. У једном потезу

Неколико прегледа за оне мале цртаче који воле да цртају слике у једном потезу.

Р Е Б У С

1ЧЖЧ