Kolo
8
'ШШШЈС1
СГ-ОРОМДНОД Х.Г 1^ЕРНМДЈЕР/^Ч
(в) — Можете, али да се раније врати кући. Знате, како се данас младе де»ојке морају чувати, рече стара госиођа. Она је била мудра жеиа. Али је ипак била поиосна што се Ханс Ауерсбах интересује ва њепу ћерку. Хтела је одмах да то саопшти комшилуку, али све комшинице већ су биле на прозорима. Моника и славни филмски глумац! То је за њих Сио догађај даиа. Моника је била безгранично срећна и — радозиала. Прво јој је питање Сило: — Зашто сте ме позвали, господине Ауерсбах? Он није оклевао с одговором. — Зато што ми се необично свићате, госпођице Мони. Моиика се збуни. Шта каже? Ауерсбах усцори вожњу. — Шта се чудите? Зар не знате да вас волим? Мони га погледа. — Ако будете овако говорили, ја ћу одмах да изиђем, рече озбиљно. — Или мислите да то себи можете дозволити само зато што сам ја још једна неповната глумица? Станите, сад ћу да сиђем. — Ни говора о томе. Имао сам муке док сам проиашао ваш број у телефонсжој каизи међу толиким Милерима, а сад да вас само овако испустимИ — Да не мислите да ћу због вас и име да мењам? Не, мени се моје име баш свиђа. Молим вас, станите. — Већ сам вам једном рекао да нећу. Ја сам вас позвао на вечеру па треба и да идете. — А куда? — У ресторан. Не бојте се, нећу вас одвести у свој замак. Прво вато што га немам, а друго, анам да то девојке не воле. — Барем не овакве као што сам ја. Ућутали су. Напољу је била мрачна ноћ и ситна кишица је сипила по глатком асфалту. — Дивно време, рече Ауерсбах да нешто каже. — Како само звезде сиЈалу 1 Моника прихвати шалу: — И месечина. Опет су неколико тренутака ћутали. Аутомобилски прозори мутили су се од кише која је почела јаче да пада. — И ви се не чудите што сам вас позвао на вечеру? Нема шта да се чудите. Стварно, још пре неколико часова нисам знао да вас волим. А сада, госпођице Моника, што вас више гледам, све вас више волим. Моника срдито тргну своју руку, коЈу је Ауерсбах покушао да ухвати. — Престаните. — Не могу. Хоћу да и ви мене волите. — Па ја вас једва и познајем. — Ни ја вас не познајем, па вас Ипак волим. — Ко зна колико је жена којима сте !Го већ рекли? — У позоришту, на филму или у даивоту? — У животу. — Нема их много. А овако, како то сада вама кажем, уопште ни једној. — И баш сте мене нашли? Па ви и не зпа.те да сам ја свадљивица, да сам сујетна. — То знам. Јер да нисте, не бисте били жена. Све жене воле новац и елаву. — Варате се. Ја, ето, не волим. Наиме, још не волим. Доцније можда. Чула сам да у високом друштву у коме се ви крећете није тако. Тамо се љули лако кваре. Зато још имам времена... Опет су ва.ћутали. — Уосталом, ако хоћете, продужила је Моиика после краће паузе, могу да вам причам о себи да ме бол>е улознате. — Изволите, саслушаћу вас са великим интересовањем. — Дакле, имам 23 године, метар шездесет сам висока, преболела сам у детињству мале богиље, шарлах, днфтерију и велики кашаљ. У школи никад нисам била прва, у ливдју ,'још мање а мој рад на филму видећете ускоро..'. ' — А волите ли кога. — Боже мој, без срца нисам. Без срца се не може живети. Прво еам била заљубљена у свог учитеља коме је било педесет и пет година. После сам године мојих идола снизила, тако на шеснаест до двадесет. А колико је вама година, господине Ауерсбах? — Тридесет и пет. — Штета. Престари сте за мене. Мама ми каже да, треба да се удам само за човека који је највише шестседам година старији од мене. Ви сте дванаест. Баш штета. Морала бих да вас варам доцније. И против воље Ауерсбах је морао да се насемје. Хтео је једном руком да загрли ту малу девојку, али она се измаче. — Маните, господине Ауерсбах. — Зашто? — Зато што сам гладна. Неколико минута доцније седели су у малом, пријатном ресторану. Били су млади и имали су добар апетит. Мони која је иначе на јеловнику увек прво гледала цену, није се много скањивала. — Молим вас боцу лаког, белог вина, рече Ауерсбах келнеру. — Само не слатког, дода Моника. Келнер се кришом осмехну. — Зар ви не волите слатко вино, госпођице Мони, запита Ауерсбах кад је келнер отишао. — Волим, али једпа моја пријатељица, Лоника, причала ми је да сви каваљери заводе девојке слатким вит ном. Ауерсбах се насмеја и понуди је цигаретом. —Па ја немам намере да вас заводим, госпођпце Моппка. Ја желим само да вас... верим... Моника Милер умало што није зинула од чуда. — Шта кажете? Да ме верите? Па зато треба да вас волим! — Да, бар оволицно, рече Ауерсбах и показа прстима, колико. Мони се тобоже замисли.
— Но, толико може. Ви сте згодан дечко и... мало ми се свиђате. Не могу, додуше, рећи да вас волим, али што није — може још да буде. Ауерсбах је благодарно ухвати за руку. — Ви сте згодна девојчица. Ја сам епреман да већ сутра дам у вовине: „Ханс Ауерсбах, филмски глумац и Моника Милер, балерина, верени... — Ала би било много суза, рече Мони одушевљено. Шта би радиле све оНе девојке и жене које вас обожавају на платну. —То ме не интересује много. Интересује ме само шта би на то рекла једца, жепа. — Која? — Па, разуме се, ви. — Ја? Ја бих рекла: да! Ауерсбах јој чврсто стегну руку. Келнер је управо донео боцу випа и насуо чаше. Ауерсбах диже једну: — У твоје здравље, моја мала веренице! Погледали су једно другом у очи, насмејали се и искапили чаше до дна. Хансу је било смешно: ето, још пре неколико часова није ни слутио да ће бити верен. Како се све то деспло? Да ли он ту девојчпцу поред себе воли и да ли ће се с њом оженити? Не, не, само то не. Сутра, прекосутра све ће јој призиати. Она ће се помирити с тим, а он ће јој помоћи да направи каријеру. Амбициозне глумице жртвују све за каријеру. И Мелин брак ће бити спасен... Ауерсбах наточи и другу чашу и искапи је до диа. Као да је вином хтео да умири своју савест. Нпје смео да ногледа у отворене, насмејане очи младе девојке која је седела поред њега. Опа му намигну и показа. очима на келнера, којп је, отмен и важан као лорд, стајао мало даље. Њој је та отменост била силно смешна. Ханс се осмехну, али тај осмех је био дрвен. Да ли да, лаже и даље? Да каже да му није добро и да ће се сутра опет видети? Или да јој отворено каже: „Госпођице Мони, поред вас седи једап зао човек, који је себи дозволио нечасну шалу. Наша веридба је — једна лаж". Или да буде још искренији и да каже: „Јесте, поступио сам ружно. Али само зато да спасем једну жену од лудог и љубоморног мужа који сумња". Келнер је доиео ново јело. Мони кришом погледа Ауерсбаха. — Хвала. ја не могу више. — Мораш да једеш. Не могу ваљда сама да једем. Уосталом, имам права и да заповедам. Или смо веренп или ни-
Жеља
Чудна ме жеља тада из сна прене.. Када ћутљиви месец, та галија ноћи Заспалим небом на далек пут крене. И ја бих хтео с њим некуда поћи. Некуд у поноћ језиву и ледну... Срце ме вуче, браћа су ми тамо... ГГуста је жеља... олуј чујем само И негде, у ноћи, кукавицу бедну ... У мислима ми се чудна слика ствара Док се на поноћном небу галија губи. .. Ко зна, можда ће она ноћас да их љуби? Ветар завија, плаче липа стара. Ђорђе Симић, ичеиик Држ Трг. Академије, Београд
смо? Да се случајно ниси већ покајао? Молим те лепо, само кажи. Још има времена да се повучеш. — Не, не, шта то говориш ... рече Ауерсбах и поцрвене. Најрадије би пропао у земљу од стида. Зашто он уопште игра ту комедију? Ова млада девојка. му сама меће речи у уста. Сада је био тренутак да буде искрен и да јој све призна. Али Ханс Ауерсбах није имао храбрости. — Уосталом, Мони за сутра, смо већ позвани у госте, — Код кога? — Код генералног директора ван Тонк(-иа. — Код генералног директора вап Тонкена? Шефа Инка-Филма? П:а ја га уопште не познајем. — Унознаћеш га сутра. — Али тамо ће бити и сувише отмено, а ја немам вечерње хаљине ... Ауерсбах дотле није ни прлмстио како је обучена. Одмерио је погледом од главе до пете. Лепа дсвојка, помислио је у себи. Нисам погрешио што сам је изабрао за. вереницу. — Добро, купићемо хаљину. Доћи ћу сутра по тебе да идемо код кројача. —• Не, то не може. Наша веридба још није јавио објављена, па би свет могао свашта. да говори ... — Нека говоре шта хоће, само ти мораш да будеш лепа пред директорима, новинарима и осталим гостима, — Ах, то је као у причи. Ауерсбах је осећао да би још увек могао све да призна. Да, то је све само један леп сан. Али, уместо тога рече— Ти си моја мала веренииа И пољуби јој руку.
Ауто је јурио осветљеним улицама велике вароши. Моника је била сјајно расноложена. Боју код лифта дала је пет марака бакшиша и рекла: .,Ево ти па купи себи кућу!" У једном бару су играли и пили сект, а затим су отишли у Јуршицев локал да поппју кафу. Ханс Ауерсбах је намерио пошао тамо да, га види Јуршиц. — Пази Ауерсбаха, шапутали. су филмски глумци и глумице кад су га угледали са Моииком. — Зацело нека нова љубав! У изврсном расположењу попили су кафу. Јуршиц се није појављивао. Била је давно прошла поноћ кад ее Ауерсбахов ауто зауставио пред Моникином кућом. Моника, сањива, већ је зевала. — Мони, не заборави сутра ујут-ро морамо код кројача. — Салон Хибнер, Лајпцишка 11. А сада лаку ноћ, жив сам заспао . . — Лаку ноћ, Мони, рече Ауерсбах и чврсто стегавши руку симпатичној девојци. — Лаку ноћ, Ханс! Нису стигли да се пољубе. У вратима је шкљоцнуо кључ, јер, мама је већ чекала. Мајка је гледала прекорно и испитивачкп. — Мама, рекла је Моника гледајући је право у очи, ми смо се ... Последљу реч Ауерсбах није чуо јер су се врата залупила. 1 — ... верили, допунио је реченицу у себи и с непријатним осећањем због своје неискрености потерао лудачки брзо кола мрачном улицом. * Мела ван Тонкен осећала се врло лоше. Као мора притискивала је мужевљева хладноћа и уздржаност као и неизвесност од сутрашњице. Ван Тонкен се вратио доцкан. Био је као и свих тих дана закопчан али учтив. Кад је мало пажљивије погледао своју жену забринуто је запитао:
(Наставиће се)