Kolo

) ЕАНА.

Сваки писац има Једпо време у животу кад завршава своје изграђивање, кад аегови погледи на свех и књижевност добију одређени смер. То време, или каткад само један моменат, од пресудног су значаја за формирање једнога писца, тад он нретрпи углавном све утицаје, или бар највеће и најважније, тад обележава свој књижевни пут. За Лазу К. Лазаревића, „српског Тургењева" — како је не једанпут назван — то време било је његов боравак у Берлину од 1872 до 1876. Ту се он и тад формирао у писца којег и каквог га ми познајемо. Лазаревић је тад у Верлину преживео и један интиман роман, једну несрећно зарршену љубав, која је оставила дубок траг у његовој души и која га је нагнала да узме, перо у руку и да напише прву приповетку. Лазаревић је био већ свршени правник кад као државни питомац пође ночетком 1872 године у Берлин да«тудира медицину. У Берлину је провео без прекида до јула 1876, кад је због рата у Србији морао да се врати у вемљу, да после рата поново оде у Берлин и да се отуд врати у Београд 1879 као лекар и — приповедач. И то не као макар какав приповедач и са макар каквим почетничким приповеткама: прва његова штампана приповетка била је једна од најбољих у целој српској књижевности XIX века, то јв Први пут с оцем на јутрење, или како је Лазаревић првобптио назва: Звона са цркве у Н ... Али прва његова написана приповетка била је Швабица, постала 1875 године у Берлину, за живота пишчева нештампана. Претпостављало се да је та приповетка аутобиографска и да је Лазаревић није хтео штампати да не би нзносио пред јавност једну сасвим интимну историју. Али у коликој мери, ова приповетка била Лазаревићева исповест, није се доскора могло утврдити. Приповетка Швабица је једна нежна и сентиментална историја. Дешава се у Берлину. Главпи јупак је студент медицине. У облику писама пријатељу јунак приповетке пам описује своју љубав према кћери газдарице пансиона у којем он станује. Љубав се развија лагано и остаје чедна до краја. Кроз целу приповетку у јунаку се одиграва борба: он осећа да су свет којем припада она и свет којем припада он толико далеко један од другога да заједнички живот не би био могућан; она не би могла живети у његовом свету, а он је везан веома јако за тај свет породичним обавезама којих не може и неће да се одрекне. Он зато најзад савлађује своје срце и раскида са вољеном девојком. Можда би ваљало на овоме месту рећи да је Швабица, и поред местимичних неуглађености и развучености, добра приповетка. Можда ови његови недостаци долазе отуда што је Лазаревић није био сасвим умио и очешљао, није је био спремио за штампање. Да ли је Лазаревић у Швабици описао свој доживљај? Оскудно је и недовољно било све» оно што смо доскора могли претпоставити о томе. Је ли доста често спомињани Лазаревићев берлипски дожив-

ИСТОРИЈА'

љај била каква истинска љубав гош само студентски несташлук? И да ли томе треба придавати већи значај? 0 „Швабици", тој особи која је занимала све историчаре књижевности који су размишљалн и писали о Лазаревпћу, врло мало података може се напабирчити по пишчевој преписци. Једна је појединост из Лазаревићева писма од 6 октобра 1873. Ту он мајци јавља да је стигао у Берлин после дугог путовања по Немачкој, да је нашао стан у једном пансиону, „мало се раскомотио и наместио". „Могу вам се само хвалити — вели он даље. — Газдарица ми је необично добра и уредна, жена. Она има једну ћерку, једног сина доктора, који не живи овде, и два сина овде, један је некаки чиновник у министарству, а други је оФицир, потпоручник". И даље набраја ко је још с њим, како се храни, како све то добија за врло ниску цену, и те мисли о пансиопу завршава овако.- „једном речи, ако устраје овако, и ако она (тј. газдарица) не подигне цену, ја се не дам шале одавде истерати. Најгоре ми је само што морам пазити на себе, а ви већ знате да сам ја стари трајло". Као што се види, она ћерка је споменута узгред, уз другу децу. У преписци Лазаревићевој не срећемо се више с њом. Али још нека места из преписке могла би се односити на ту љубав. У једном писму сестри Лазаревић се грдно срди на свога зета Милорада Шапчанина што му је обећао зимски капут па није послао, и љути га што капут хоће да му сашије У Шапцу код неког Томе или Јевте, па да то буде џак а не капут, „кад овде, вели, могу да скројим лепше и јевтиније и онако како се овде носи. И што да ја носим онако како нико други не носи. И ја сам млад човек, и мени се иште лепа хаљина и обућа и капа". Па писмо завршава: „Срамота ме од укућана; гледају ме као каквог крајњег убожара, а ја нисам више ђачић коме подноси да се обуче како хоће". Нису ли ти „укућани" у ствари она једна газдаричина ћерка? Брига да буде пристојно одевен и да не личи на „убожара" показује да се велики преокрет десио у Лазаревићу, ономе младићу који је коју годину пре тога преводио Писемског и Чернишевског, који је мислио да књижевпост треба да показује „пут којим се долази до друштвеног благостања", који је био секретар „Побратимства", где се највише расправљало о реформисању друштва. Биће да је ту промену код Лазаревића и Шапчанин осетио, те му у једном писму пребацује да не троши новац „на ово и оно". Лазаревића је то грдно расрдило. Најзад, прегпоставља се да се ове Лазаревићеве берлинске љубави тичу и речи које је он написао по повратку у Берлин 1878: „Квартир ,сам нашао за се („чист рачун дуга љубав")". То би имало значити да је свршено н с пансионом и са газдаричином ћерком. По причању Ватрослава Јагића, великог слависте, који је од 1874 године живео у Берлину и у чији је дом Лаза Лазаревић чешће свраћао, видимо да је Лазаревићева „Швабица" заиста постојала. „Била је лепушкаста и ми-

Не нлони! Оживела су опет наша поља Драга, Ч«^* По којима пекад ведро сневаше ти. Све стазе старе, пусте и сенци, стоје, Обрасле травом, чекају на твој долазак Доћи ћеш, можда, из непозната света, Кад природа буде умирала тихо, Кад у врту нашем задњи цвет процвета И зашуме њиве зрелих кукуруза. 11е клопи! Ја сам човек, као и ти што си, И страдања тешка преноси.н на себе, Јер иста пам рапа крвари и пече, И иста нас Мајка у наручју носи. Дај, да преживим и ја твоје мрке дане, И моја суза с твојом нека кане Вукосава Којадиновић

ла. Чак више мила него лепа". Јагић се сећао и Лазаревићеве унутрашње борбе кад је хтео да донесе решење хоће ли се овом девојком оженити или не. Јагић је више волео да се Лазаревић не ожени. До тог убеђења дошао је и Лазаревић. „Мени је ње било жао", говорио је Јагић, „алн волио сам жалити њу него њега". Све ово ипак није било довољно да би се могло рећи је ли Лазаревић у Швабици описао свој доживљај. А било је још некнх поједипости које би

упућивале на то. Подаци о девојчипој браћи налазе се и у преписци и у приповетци; рефлексије Лазаревићеве о српско-турском спору који ће ускоро да се претвори у рат налазе се такође на оба места. Затим у писму мајци од 18-1У-1875 Лазаревић прича о једном Русу којег учи немачки („јер он говори врло рђаво"), а „он мене као бајаги руски". Тај Рус се налази и у Швабици. То је онај спмпагични Туманов, који чита Проту Матеју Ненадовића. Све те појединости могао је, међутим, Лазаревић унети у прииоветку, па да ипак главне личности и догађаји из приповетке буду измишљени. Тек недавно су пронађени нови подаци којп су сасвим другу светлост бацили на читав овај Лазин доживљај, а тим и на Швабицу. У збирци Лазаревићеве породице нашле су се две фотографије: једна претставља неку Ану Гутјар, а друга Сергија Туманова (издао их др Милош Тзорић). И наједном се показало да ће газдг-ричина ћерка Ана из Швабице бити та Ана Гутјар. На слици се особито јасно виде њене фине, нежне руке (сетимо се Лазаревићевих речи из приповетке: „Ах, побратиме, знаш ли кака јој ручица!") и достојанствен став (у приповетци: „Поносита као ..."). А на слици запис Лазаревићевом руком: „Берлин 1873—1876". Тумановљева слика претставља брадоњу, дакле заиста човека „с дубоким басом и још дубљим брковима". Проналазак ових фотографија помогао је г. М. Селесковићу да пронађе све што нас занима у вези с нашим Лазаревићем, управо све о Ани Гутјар. Тачно онако како је Лазаревић испричао у приповеци нашло се и у подацима о породици Гутјар: ту су и г-ђа Паулина, власница пансиона, и њен еин Курт, „доктор који не живи овде", и Паул, „калкулатор у министарству", и Георг, официр, и најзад главна личност: Апа. У приповеци она има двадесет и четири године, пева, јунак приповетке је прати на клавпру, веома је озбиљна. А права Ана Гутјар? Родила се 1852 у породици која је већ имала много деце (отац јој је био лекгр), као најмлађа остала с мајком да јој помаже у вођењу пансиона и маштала о великом жнвоту: учила је певање и желела као и једна њена старпја сестра да постане оперска певачица. Таква је била за Лазина борав-

ка у Берлину. А већ нешто ласнијв она постаје чланица хановерске опере, а онда и дружипе Немачка опера, која је путовала по евету и Ширила не< мачку музику. Ана путује по европ« стсим земљама и стиже чак и до Аме« рике. Кад је напустила позорнпцу, нач станила се у Енглеској као наставни« ца певања и умрла 1928 године. Ро* ђаци кажу да је била веома интере« сантна и паметпа жена, пуна хумора, добра срца, чврста карактера, али можда и сувише енергична н несхватљива". Зато се ваљда није ни удала, а била је „омиљена, па чак и обожавана". Али нашто даље-причати каква је остала у успомени код своје породице? Читајте само Лазаревићеву Швабицу па ћете је видети потпуно. Сад кад знамо да је прнповегка Швабица скроз аутобиографска, сем ззвршног' п^сма (XIII), које је машта, можемо лако разумети зашто Лазаревић ову приповетку иијештампао. Љубав према Ани Гутјар био је доживљај који се веома дубоко урезао у Лазаревићеву душу. Можда баш зато што се тако морао свршити. „Сетих се кад сам јој главом лежао у крилу... Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, а детао негде кљуца, и у ушима, ми зуји, и ја гледам горе и видпм само небо и њу! Сав свет је она, и она сав свет!..." Овако се Лазаревић сећао те своје љубави чак 1888, а Ана је тада била славна оперска певачица и нутовала по свету. Можда је и она у срцу иосила и намерно сакривала од своје родбиие неугашену успомену на једног Србина. Познато је како је Скерлић жестоко нанао Лазаревића због поступка Јунака Швабице. По томе је наш велпки критичар закључио да је и Лаза био онакав као што је Јанко у прииовеци Ветар: „малодушан, слабе воље, роб јаке и заповедничке матере, не знајући пи сам шта хоће ни камо тежи". Лазаревић је у одлучноме тренутку донео одлуку да се не ожени Аном Гутјар, свестан да тај брак, поред св^ искрене и нежне љубави не бн довео до праве среће ни њега ни њу. (Рекли смо већ да је тога мишљења бно и -Јагић). Он је овако, као глава породнне, одговорио потпуно обавезама и завету који је давао ону „пред њоговом вечерњом молитвом". И како се сестри заклињао у писму од 23-^111-1872 да ће сав свој живот посветити њој и осталој својој породици, тако је поступио и у тренутку кад се можда имала решити његова срећа. Зато у љеговом поступку никако не треба гледати слабост, а најмање страх пред мајком-тиранком, како је хтео Скерлић, него свестан потез једног чврстог карактера који уме да жртвује своју личну срећу за срећу своје породице. После свега што смо сазпали о Ани Гутјар, поступак Лазаревићев је јога онравданији. Јунак Швабице, ра.змншљајући о женидби, замишља како би нзгледала Ана као његова жена, у његовој породици, у његовој средини. И внди је увек тужну, несрећну. Кад знамо чему је тада истинска Ана тежила, ово још боље разумемо. Заиста, зар би једна девојка, која се већ увелико носи мишљу да постане нешто велико, да изиђе на оперске даске, да осваја свет, зар би она могла бити срећна кад би напустила све те снове, отишла У Србију н постала жена једног српског лекара, па макар како он био добар и драг? До разлаза је морало доћи, јер бп ипаче једно морало бити жртва. Све ово што испричасмо пека послужи још једном као доказ да посао псторичара књижевностн није само пуста жеља за чеиркаљем и цепидлачењем, већ посао који је неопходан ако хоћемо да дамо свестран и правилан суд о једноме писцу и његовом делу. Ђорђе Живаповић

Главни уредник Мића Димитријевић * Уредник Бошко Токив * За фотографије Алекеандар Симпћ * Цртач Ђорђе Лобапев * Уредништво Поенкареова ул. бр. 31 Телефон 25-010 ♦ Влаеник и излавач Српеко издавачко прелузеће А. Д. Јоваи Тановвћ * Адмпниетрација Дечанска 31 Веоград. Тел. 24-001—10 штампа ..Штампарвја Београд" А. Д. Дечанска 31. Тромесечна претплата 58.— лнн.