Kolo

8

(Написао за »Коло« Хајнц Шретер)

Ко ме је то.тртао из мисли, ко ме то јрове? Иза једног зида стоји лепушкаста $евојка, једном руком ми домахује, а Кругом држи перчин своје бујне, црне косе. Црне, ужагрене очи. Да ли ме је она то звала? На улазу у двориште пруакела ми је руку и повела ме, по чиетом, каменом плочнику, у рушевину, нлаво обојену кућицу у позадини. Пред виским вратима вунени тепих живих бо<ја. Пашао сам се у малој собици једне породице која очигледно пркоси беди и немаштини. Необично чиста собица „танетирана" рекламним плакатима који се код нас лепе на зидове. Јевтине ствар?зице укусно поређане на старим, расклиманим орманима. Зовем се Марика, господине. Је ли овде лепо? мучи се девојка да ми каже на мом језику. Она је, очигледно силно ноносна својим домом. А кад сам дигао фотографски апарат, брзо је дохватила парче разбијеног огледала, дотерала хаљину и заузела позу поред мајке, која, као и сви људи овде, седи на невероватно малом троношцу и пушећр. цигарету преде на вретену. Апарат шкљоцну. Марика је на филму. Разуме се, са срдачним осмејком на лицу. Затим смо пошли. Марика ми јо била тумач. Н>ени живи гестови допукавали су знање језика. Стрме улице, камените степенице и јопет стрме улице. — Господине, све купујем, плаћам добро! то су речи које нас стално прате заједно са групом рашчупаних дерапа. Овдв и деца тргују. Безбрижни дечји осмвјак у трен ока може да се замени са изразом пословног човека који ра*§уна. Опи нас прате целим путем и понуде падају чим станемо у хлад камених зидина да би улгивали у идили тамних чемпрееа, истурених доксата турских кућа, округлих купола православних цркава.

Читавих пола часа стојали смо пред рулетом* без кога се солунске улице не могу ии да замисле. Препредени сопственик је показао шта зна и уме. Сирота Марика имала је малер. Узалуд је метала своје драхме на шарену таблу. Најзад ипак! Добили смо часовник, боље рећи, будилник. Будилник који смо три пута преплатили. Па ипак се радујемо као деца. Задовољан је и сопственик, који је направио добар „посао 44 . » — Марони, врући марони! виче један са суседног угла. Да пробамо. Овде је мода да се на улици једе и моји џепови су пуни врућих Марона. Марики нарочито пријају, а мене потсећају на гимназијалске дане. Лутамо без циља по романтичном лавиринту ове велике вароши. Двадесет и три мале уличице смо прошли, док сам бројао. Задихани пењемо се на једно минаре што је остало из турских времена. Награђени смо дивним погледом на кућице које су се као гнезда ластавице прилепиле уз тврђаву на брегу. Освежује нас сув, топао ветрић који дува с мора Стотину метара ниже стојимо под старим, величанственим луком Гајерија, кроз који данас миле претрпани трамваји. Овде се лице Солуна наједном мења. Мале ниске цркве са звоницима, велике кућерине за становање са модерним фасадама. Велики тргови са оскудним зеленилом и изгаженим лејама, пристали саобраћајци на раскрсницама, невероватно изанђали и блатњави лутобуси са генераторима, широм отворене радње са излозима пуним воћа, поврћа, сувог гржђа. смокава и — милиона му-

(Снимца: Хајнц Шретер)

Танак млаз воде цури из чесме у многобројне бензинске канте које сиромашним Солунцима служв место кофе. Само кратко време свакога дана отворена је јавна чесма овде, у старом делу вароши, на ивици цитедале чији зидови иако у рушевинама још V увек пркосно стоје. По двадесет литара носе на око слабе руке бедно одевене сиротиње. Стрмим, излизаним степеницама поплочаним турском калдрмом вуку они воду у невероватно бедне кућице, које овде, у најбеднијем делу Солуна, служе људима више као склоништа него као станови. Бедне уџерице од земл>е, камена и лима, са камењем на крову, једине заштите од ЛЈесне буре, стисиуле су се једна уз другу као кутије. С марамицом на устима проЗгазим норед те слике беде и очајања. Ројеви комараца прате ме на мом путу. Кад Завирим у које прљаво двориште пуно чупаве дечурлије, морам да помислим на диганску чергу. А где је класична Хелада? — Е» ти.. !

са димом и мирисом роштиља на којима се пржи месо са луком. Сиромашнији замишљено пребројавају своје драхме у рукама. Жене у народној ноШњи, мушкарци у добрим средњеевропеким оделима, свештеници у црним мантијама, најбеднији у ритама. Невероватна расна и социјална мешавина.

ва. Чистачи ципела на сваком кораку као нигде на Балкану, надвикују се са својим друговима, продавцима новииа. Плакати најновијих филмова. И на широким булеварима мора човек да се гу-< ра, да обилази изложену робу. Јевтинв играчке, бижутерија, воће, парфимерија, живина жива и заклана, сапуи. цигарете и прашњаве књиге, све једно по« ред другога у сенци акација са округлом крошњом. Стигосмо на Вардарски трг. Ту јв гужва највећа. Ту се галами, свађа, тргује, гура, меша и мења. Носачи који чекају посао личе на кулије, незапослени седе на ивици плочника зајвдно са Циганкама с децом на грудима. Ту је довољаН један звиждук полициске звијкдаљке да се сервилна маса брзо склони у споредне улице. — Ах ... Један једини поглед био јв Марики довољан да пронађе фотографа без кога Солун не може да се замисли# Са својим преисториским апаратима стоје на сваком углу и на сваком згодном месту где могу да изврше препад на безазленог пролазника. Марика се намешта пред класичним платном и мени не остаје друго негО да станем поред ње. Фотограф, покривен црним платном дуго нас намешта, а онда притисне гумену лопту. За десет минута имамо слику. Та слика, већ пожутела, и данас јв код мене. Изнад платна види се глава високог грчког полицајца. Слика је наслоњена на будилник који смо добили на рулету. Хтео сам да их дам Марики За успомену на наше лутање по Солуну, али ... лепа девојка изгубила се у гужвн Вардарског трга. Заувек ...

Таверна са невероватно широким вратима пуна је света. Сви седе ту подлакћени и задубљени у неку игру на табли или бучно играју карте. По уличним угловима пеку се „мекике 4 » на зејтину и њихов сладуњави мирис мсша ,се