Kolo

и свуда. Немилоердна је и мада је же»* ског рода, нема ничега у сегби женског. Груба је и не зна за нежност. Мирослава се ?амислила посматрала је неколико тренутака у својој подсвести видела већ себе у њеном загрљају, намрштила се, махнула руком и одлучила. Помогнута од свог пратиоца покушала је. Први покушај није успео. Други пут је ишло већ нешто боље. Придржавањем је некако кренула. Камена коцка је привлачила, као да се закон земљине телсе не може мимоићи. Педале су се • окретале несигурно, али ииак некако. Тако круг, два, пад ударац, згрчени мишићи на лицу од болова, али очи без суза. После неколико минута даље. .. Сутра поново, тако све док није улетела у низ бициклиста, који изгледа као бескрајан ланац и предала , се саобраћајном ритму. Ц Тако је у животу све с почетка тешко, а касније нешто лакше док најзад вређе у навику. М. Т.

Пзнато Је, да је све у животу што се почиње с почетка тешко. Некада је она била мала, нејака. Н аслањајући се на руке своје драге мајчице покушавала је да исправи своја још ненавикнута на терет колена, која су клецала и да учини корак, два... Али онда' је то било тешко. Слабачке ноге отказивале су послушност и поред многих родитељских настојања, да је поставе на своје ноте, ишло је доста тешко. Иајзад је некако пошло. Начињен јс први корак, а затим још један, па још један и тако је проходала . . . ПолазеНи у школу с таблицом. сунђе- ' ром и букварок испод руке, онда се мала Мира,. мада није знала још да држи крижуљ.у у руци, веселила, незнајући вишс нута ни сама зашто. Тачка, црта, ЈЈртииа. леви, десни полукруг и прво слово се указало на таблици. Кроз неколико даиа цео задатак. Затим своје име. А тада писмо, фељтон и ко зна Ш 'г-;| свс ... Тако је то било онда. Време је прошло. Године су прохујале. Мала Мира је постала госпођица Мироелава. — Једног дана снег се топио. Д на Њим је пролетње ~еунце бојажл,иво и иежно миловало природу. Тра»а је озеленила, дрвеће се расцветало и олистало. Деца су се играла на сунп v. (лјст је радним даном одлазио на посао, а у слободне часове, према данашњим могућностима, на излет. Наслоњеиа нн. прозор, удишући свеж ваздух, Мирослава је тужним погледом посматрала своје иознанице и познанике, ка* ко су једиим одлучним покретом закорачили бииикле, притисли педале, замакли иза угла. и ишчезли негде у природу .. - У њој се појављивала жега и и тињала помисао када ће и она. Најзад се указала и та могућиост. Ево је сада нред нама. — Гранитна коцка, тамо нсгде поред Дунава, тврда је као

{Онмицдо: А.. СимиК)