Kolo

тности дежи у мисији коју је она потпуно оства(а и арекидима у развоју, она је кроз све весрпске душе и духа, родољубља, религиозиости сост стварио, узета у целини, огледало наших вота. Наш уметнички израз утолико је зиачај(иковао без оиог континуитета којег су имале има само у дубиии, на дну, у оном исконском, — што никад ништа уништити није могло. Поразвоју срнска уметност показује дпа потпуно од првих уметничких споменика у 11 веку до Бе средином 18 века. Између 15 и 18 века иа* етност, чија најблиставија остварења настају у изражава у величанственим фрескама. Живећи и Занад стално додирују, сукобљавају и допуиајодуховљенијем изразу» још пре седам векова иге измиреље Запада и Истока. И да несре1ши имао за последицу иагли п})екид нашсг умегсредњовековни ствараоци били претече Рене« I на Западу. Сви су услови били ту и дах но;дан од највећих ауторитета кад је реч о уметиова рекао да су фреске Милешеве и Сопоћана )упу смелошћу и силином патетичног израза" 4 . >аза, тиничио за особине наше, ненадмашно изречитије говоре од дела свих италијанских мај, па и Бота. Ето, гај дах Ренесансе, тај српски «ио синтезу романскоу, готског и византиског и

©слобађао се већ оствареног да би се упутио аутохтоним путем нрво је, најважније обележје срнског уметничког стварања. То је, уједно, и њено прво раздобље. Задужбине су наш сумум: грађевинарство, живопис, дуборез и сав остали уметнички занат доба; сем тога књига, реч, песма. Монументални и особени израз верско-националног схватања. И онда — ирекид! Долазак Срба мз јужних крајева у области Војводиие ствара иово сјајно поглавл»е. И то, да је новија српска уметност ноново заблистала у иовој средини, доказ је не само њене виталности већ и поимања смисла свега онога што је у то доба Еврона већ била остварила а што је могло бити доведено у склад са тежњама и иотребама сриске душе. Тако, јер, средином 38 века, остварено друго значајно раздобл,е. Српски уметнини успели су да се укључе у европска стремљења и да кроз раену особеност, створе низ снажних уметничких дела. Цркве, иконостаси, дворови, портрети, наш барок и рококо, затим и сви вовији уметнички правци, до најновијих доказа су илодности и разноврсности наше уметности. Јачање грађанског сталежа довело је и до јачања уметничких индивидуалноети. И што се даље ишло личности су бивале све снажнгге и уметнички занимљивије и значајније. Сликари барока Крачун, Чешљар, браћа Орфелин, класици Теодоровић, Никола Алексић, Кнежевић, ненадмашни Константин Данил, романтици Павле Симић, Новак Радоњић, Ђура Јакшић, реалисти Ренковић, Ђорђе Крстић, Предић, Паја Јовановић, импресиоиисти Мурат, Надежда Петровић, Ивановић, и најзад, нови, Росанд^ћ, БијелиН, Добровић, Милуновић, Шумановић и сви остали еачињавају разнолику, богату ризнипу српског духа, увек сиособног да, ослушкујући дубине унутрашњих струјања, својим стремљењима да видљиви уметнички израз. Дах вечног, Оно што је кроз векове претстављало суштину нашег бића, најлепше се изражава у уметиости. У томе и лежи, као што рекосмо, смисао нашег уметничког твораштва.

(Стшмци: приватна снојпна!