Kult rada

Друштво без компаса

11

одлике. Видело се да не умемо, ни као појединци, ни као целина, паметно располагати живим снагама својим, да траћимо немилице најдрагоценија богатства, једном речи, да су код нас људски животн јевтинп.

Да се овај привидно прост закључак односи само на збир жртава у рату, не би се морало ништа више рећи. Никоме није потребно доказивати да су наши губитци били несразмерно велики; а сви су скоро сложни у томе да би, са више пажње и мудрости, број изгинулих био мањи. Кад бисмо, као остатци једног народа, само ту муку имали на души и на разуму, било би већ доста разлога да се приберемо, уозбиљимо и замислимо, не за један минут како се радн у другим земљама о празнику примирја већ једном за свагда. Сви колико нас је треба са дрхтавицом да се питамо; зар толико да стане наше чисто географско уједињење? Зашто је толико морало стати? Је ли могло бити друкчије? и: Како заменити изгубљене? Али то није све. Нису били јевтини само њихови животи, и није само њихов принос заједници остао непотпун. На светлости ратног пожара и у злом времену што је настало после, опазили су они

којима није одузет вид да смо сви нештедимице расипали своје животне снаге. Ко сме рећи да је живео према з#хтевима разума? Ко се може похвалити да још увек не туче време и да не баца матерпјална богатства, која су, на крају крајева, искристалисана радна снага и утрошено време? Разлика између оних који су пали на бојном пољу и нас који живимо без рачуна је у томе штосу они умрли напрасно, док ми умиремо спорије,

али у ствари страховито брзо. Сви морамо умрети,, али сви волимо живот, јер он је ипак јачи од смрти. Остаје само да се нађе формула успешног живота. Свуда у свету људи траже ту магиску формулу, алн би се рекло да смо Југословени иајдаље од ње_