Leskovački zbornik

Богослужбени предмети у црквеним ризницама Врањске епархије 389

стране верника. Као важан део ових пописних листова, издвојене су 60огослужбене и црквене књиге, које су брижљиво пописане, као и делови скупоцених свештеничких одежди, за чију набавку је, судећи по наведеним вредностима, често било издвајано више новца него за утвари које се користе у току проскомидије.

Упутства о одржавању и скупоценој изради црквених предмета налазила су се уз служабнике штампане у Х1Х веку, попут "Известија Учитељног" штампаног уз Служабник у Београду 1838. године. У њему је наведено да се утвари имају израђивати од злата и сребра, понекад олова, док су метали попут бакра, гвожђа или дрвета сасвим недолични, те уколико се ово не буде поштовало, они који су се о правило оглушили биће кажњени од стране епископа. Наглашавање и важност ових упутстава лежи у њиховој функцији спровођења црквеног “велелепија".""

Значај визуелног истицања и репрезентативност литургијских предмета, била је одређена категоријом величајности верског обреда, негованим и развијаним од стране Православне цркве. У крајевима који су били под Османском влашћу овакав вид истицања имао је за циљ да нагласи и истакне важност хришћанске вере и економије спасења која је једино остварива кроз Цркву и учествовање у њеним светим тајнама.

У ризницама Врањске епархије, које су очигледно поседовале знатну количину богослужбених предмета, од којих је велики број био веома скупоцене израде, данас их се сразмерно мало очувао. Затечено стање је последица пљачки и похара, које су константно пустошиле ове крајеве, као и ратова, када су црквена блага немилосрдно одношена. Један од упечатљивих примера је случај, који наводи И. Гошев, да је Бугарска окупациона војска за време Првог светског рата са подручја јужне Србије и Македоније однела већину антиминса из храмова са ових простора у Бугарску." Будући да су антиминси канонски неопходни за вршење богослужења, може се сагледати колику су штету овакве пљачке наносиле цркви и народу на овим просторима.

Почевши од антиминса, можемо пратити појединачно очуване богослужбене предмете. На сваку часну трпезу био је полаган по један примерак антиминса освећиван од стране епископа и дариван као знак његовог благослова за вршење светих радњи у одређеној цркви, будући да без њега није могуће служење свете литургије,'' Постојала је и црквена пракса да се са доласком новог епископа полаже и нови антиминс на часни престо, те је у појединим храмовима било више примерака, што

15 служевннк, вљ БбАГрадЕ АбАН.

5 М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Нови Сад, 1996, стр. 45 – 49.

[6 Наводи Гошев према: В. Хан, Значај палестинских еулогија и литургијских предмета за новију историју уметности код Срба, Зборник МПУ, број М, Београд, 1959, стр. 54.

7 Л. Мирковић, Православна Литургика, Први опћи део, стр 120.