Leskovački zbornik

420 Живојин Прокоповић

Године 1888. у лесковачку варош долази Владислав Тителбах и слика на акварелу "Пијацу" и "Сокак у Лесковцу". Феликс Каниц нам на свом цртежу из 1889. године приказује главну лесковачку ћуприју на Ветерници и један део кудељне пијаце.

Стотинак метара јужније од главног моста налазила се зграда бившег кајмакама Хафиса Пашагића, са неколико мањих дућана у окружењу што је, касније, Милан Врбић овековечио у својим акварелима. У ту кућу (тада једна од најлепших у вароши) уселили су се ученици прве генерације лесковачких гимназијалаца. Они су, после кратког боравка у згради основне школе код цркве, почели да похађају наставу дворазредне гимназије. Међутим, годину дана касније, 1980, власник зграде се вратио у Лесковац и затражио од општине да му се кућа испразни. Тако су ученици гимназије морали да се сместе у другу, трошну и стару турску кућу која није била подесна за школу. Кућу су из године у годину поправљали и преуређивали, али она није имала довољно просторија ни хигијенске услове за смештај четвороразредне гимназије.

У тој дотрајалој школској згради, са приземљем, спратом и „школским двориштем претесним за ученике“ провео је Гребенаревић своје гимназијске дане, слушајући предавања ондашњих наставника.

На младог Гребенаревића највише је утицао његов професор и директор школе Милош Милојевић. Предавао је старијим разредима српски језик и историју Срба. Био је енергичан директор гимназије и угледни професор, који је у настави користио методику такозване „московске педагошке школе.“ Његова слојевита личност, стручност и радни ентузијазам оствили су видљив траг на многе ученике гимназије, посебно на Гребенаревића.

Млади ученик је са посебним интересовањем пратио предавања из историје. „Милојевић је као историчар тако скоро фетишизирао српску историју и предавао је врло опширно и романтичарски.“

Гребенаревића је привлачила и настава српског језика, којој је у гимназији придавана изузетна важност. Зато постаје и члан школске дружине коју је основао Милојевић. „Сваке недеље и сваког празника после службе божје“ ученици су читали своје радове, увежбавали рецитовање, говорништво и певања народних српских песама.

Гребенаревић и његови другови радо су учили регрутне војне науке, и то на часовима војног вежбања који су били спојени са часовима гимнастике. Михаило Ђуринчић је у усменом саопштењу понајбоље описао Гребенаревићеву генерацију. “На звук трубе сви смо се окупљали у дворишту школе и постројавали у четворостројни поредак. Носили смо шајкаче и војничке опасаче а на раменима дрвене пушке. Подељени у десетине са десетарима, формирали смо парадни марш. Пред стројем су