Leskovački zbornik

Прокопије Гребенаревић 421

ишли добошар и заставник. Заставник је носио државну заставу а добошар је добовао војничким ритмом парадни марш. О опасачима смо носили дрвене бомбе. Певали смо борбене маршеве. Лесковчани су излазили на улицу да у МАЈ своје синове како војнички одлазе на вежбалиште у Синковцу.“

У току школовања Гребенаревић је очекивао да ће уписати 5. разред и да ће у свом родном граду завршити вишу гимназију. Општинска управа је неколико пута подносила захтев министру просвете да у лесковачкој Гимназији отвори 5. и 6. разред. Нажалост, Главни просветни савет је те 1888. године донео одлуку да лесковачка гимназија и даље остане четвороразредна. Зато Гребенаревић одлази за Ниш где завршава више разреде гимназије.

Дакле, Милојевић је као педагог утицао на даље школовање својих ученика па су њих тројица, Јован Ђорђевић, Стеван Живковић и Прокопије Гребенаревић студирали на Великој школи националну историју са земљописом и страним језиком. Овде треба напоменути да је сиромаштво ученика, које је у Лесковцу било велико, негативно утицало на успех. Тако је Коста Ивковић, директор, који је у Гимназији формирао фонд сиромашних ученика а у дворишту школе засадио велики школски парк, 1895. године известио министра просвете „да је од толико лесковачких гимназијалаца за 15 година постојања школе само шест ученика звршило више школе.“ Међу ученицима који су завршили „више школе“ био је и Гребенаревић.

У време Гребенаревићевог школовања у Нишу његов омиљени професор Милојевић постављен је и за директора Приправног завода па зато „није имао времена да Гимназији поклони већу пажњу“. Али је зато, на његову иницијативу, покренуто подизање нове школске зграде коју је општина започела да гради у септембру 1891. године. Почетком јануара 1895. године, при крају Гребенаревићевог студирања, лесковачка гимназија, најзад, добија нову зграду. Гимназијска зграда била је једна од најлепших грађевина у то време у Србији. „На дан усељења, поред бројних гостију, у лесковачкој гимназији нашао се и дворски фотограф Лицитер који је снимио зграду за међународну изложбу у Москви“. Шест месици касније Гребенаревић постаје члан наставничког колектива лесковачке гимназије.

У то време Лесковац је мала варошица оријенталног наслеђа у којој Гребенаревићеве колеге из гимназије Лука Дожудић, Ђура Бранковић, Димитрије Алексић, Радоје Домановић, Милутин Витковић и др. постављају темеље новом културном животу града: оснивају и воде прву лесковачку читаоницу „Уједињење“ и градску читаоницу „Касина“, прво певачко

' Сто година лесковачке гимназије (1879 – 1979 ), Лесковац, 1979.