Leskovački zbornik

Прокопије Гребенаревић 423

написао историјску расправу Краљ Урош 1 Велики. Овај рад наградила је београдска општина 1895. године. Расправа је штампана у листу о Београдске општинске новине" (1896-1897) а онда је, и посебно, о трошку Београдске општине, на Видовдан 1897. изашла у библиотеци награђених књига. У овој библиотеци су своје прве књиге објавили: Владимир Рибникар, Радослав Агатановић, Никола Вулић, Гргур Јакшић и др., Студентска књига Прокопија Гребенаревића и Тодора Коблишке није одмах наишла на одзив тадашње критике и о њој је тек 1900. године писао Јован Радоњић у “Летопису Матице српске". У дужем приказу он је хвалио изворе и литературу али је самој расправи одрекао научну вредност, сматрајући је некритичком, писаном у духу историографских идеја Панте Срећковића.“

Године 1895, по завршетку студија, Гребенаревић се враћа у свој родни град. Школске 1895-1896. године он се пријављује на конкурс за предавача у лесковачкој гимназији. „Г. министар просвете својим актом од 1. новембра ПБр. 15182. поставља за предавача ове школе г. Прокопија Ј. Гребенаревића, свршеног велико школца.““ А недељу дана касније професорски савет је на својој седници донео, услед доласка новог наставника, нову поделу предмета на наставнике и на часове.

Радош Требјешанин о томе пише: "Предавао је од 11. 1Х 1895. до 01. ТХ 1898. године када је отпуштен из школе јер није имао положени стручни испит у року од три године активне службе. Предавао је српски језик, историју Срба и као резервни официр гимнастику" > Тако је Гребенаревић, као бивши ђак лесковачке гимназије, постао и њен наставник.

Гребенаревић и други наставници српског језика, Михало Ђуровић, Милојевић, а и Домановић, наишли су на потешкоће у методологији наставе српског језика. Наиме, већина ученика гимназије говорила је једним старим српским, архаичним говором који се у лексици и морфологији није поклапао са књижевним језиком. Они су, сваки на свој начин, иступали против говорног језика Лесковчана.

Занимљиво је овде истаћи да Домановић није реаговао на лесковачки говор. То потврђују његове приповетке писане књижевним језиком у Лесковцу. Разуме се, Лесковчани су реаговали на свој начин „Мие си по остро српски говоримо“.

Гребенаревић је, као рођени Лесковчанин, похваљен у то време да је успешно предавао српски језик.

> Београд, 1897.

3 1900,св.2-3, 336- 338.

8 Срп.краљевска нижа гимназија у Лесковцу, школске 1895 – 1896, Београд, 1896.

5 Радош Требјешанин, „Наставници лесковачке Гимназије од 1879 – 1979“, Лесковачки зборник 1984.