Leskovački zbornik

52 Борислава Лилић

видисмо и уверисмо се: да је разагната она густа тама, која нас у целом животу мучно и чемерно притискиваше, уверисмо се да смо као људи и некада слободни Срби опет доживели слободу у потпуном смислу те речи.

И сада, Господару, кад Ти ми по светој дужности својој и свију својих сажитеља срдачно, пуно верности и оданости осећање изража-вамо, - у исто време, истим речима и истим осећањем ми Ти изручујемо и своју велику благодарност на очинској милости, славећи и хвалећи Твоје и дичне Ти војске славно дело, увеличано толиким успесима српскога оружја. Поздрављајући Те, Господару, овако из дубине душа и срдаца својих, ми Ти предајемо у аманет себе, породице и имање своје, с тврдим убеђењем: да ћемо као људи и Срби за вечита времена само тако сретни и слободни бити, ако нас и наше потомство штите само такви стараоци као што си нам Ти, Светли Господару, и Твоја патриотична влада.

Живио нам и увећаном Србијом владао, Господару, за много година!

Живела нам Твоја супруга, а наша Светла Књагиња Наталија!

Живио нам Светли Престолонаследник Александар!

Живела дична и јуначка српска војска и васцели народ српски!

3. фебруара 1878. год. Ниш

У име целе врањске и околних општина: Таса Степановић, Јања Стошић, Димитрије Милинковић, Апостол Христић, Коста Стаменковић, Јован Стаменковић, Теша Динић за село Прибој, Ђорђе Хаџи Михаиловић за село Рибницу.

ДАССИП, МИД, ПО, 1878, Ф. И, дос. 6, пов. бр. 216; Српске новине, 14. фебруара 1878.

((Србија 1878. Документи, приредили Михаило Војводић, Драгољуб Живојиновић, Андреј Митровић, Радован Самарџић, Београд 1978, СКЗ, књ 473, 61-62)

ЗАХВАЛНИЦА ВРАЊАНАЦА И МОЛБА ДА ОСТАНУ У СРБИЈИ, ОД 28. ФЕБРУАРА 1878. ГОДИНЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТЛОСТИ КЊАЗУ СРПСКОМ МИЛАНУ М. ОБРЕНОВИЋУ ТУ

ВАША СВЕТЛОСТ

Премилостиви Господару,

Пет векова чамили смо, робовасмо и на најбеднији и најжалостнији начин наш живот проводили смо.

Сила Турска, којој ништа на овом свету не беше свето, и која ни у чему не имаде никаквог милосрђа, беше у нама скоро угасила сва осећања наша и једва мога смо замишљати да смо и ми створ Божији; и само да нам не беше надежде, те једине душевне утехе, да ће нам кад тад, од драге и миле Србије, од наше једноверне и једноплемене браће, синути сунце и наше слободе и нашег ослобођења, ми би на свагда пропали.

И ако ова наша нада беше дуготрајна, ми бејасмо сретни и милошћу свевишњег творца и помоћу Твојом и храбре српске војске, ми дочекасмо дан и час нашег ослобођења нашег новог живота.

Каква је и колика радост могла обуздати срца наша, са каквим смо и коликим одушевљењем и усхићењем ми дочекали овај пресретни дан нашег ослобођења, ми