Leskovački zbornik

Други српско-турски рат 1877/78. године и ослобођење Врања 63

етнолошким публикацијама у Београду, Ужицу, Новом Саду, Лесковцу, Нишу, Врању, Пироту, Сарајеву, Ваљеву. Сарађивала је у писању вишетомних историја Ужица и Ниша и била један од сарадника на великој историји Београда, која је награђена октобарском наградом. У својим радовима баваила се етничким одликама Арбанаса, Рома, Турака, Влаха, Цинцара, Чеха и Словака. Обрађивала етнолошку проблематику у делима наших писаца Стевана Сремца, Боре Станковића, Иве Андрића, као и научника Јована Цвијића, Тихомира Ђорђевића, Милана Ђ. Милићевића, Јована Ердељановића, Симе Тројановића. Литература: Сребрица Кнежевић, Политика, 4. август 1998., 23: Споменица поводом смрти др Видосаве Стојанчевић, научног саветника Етнолошког института САНУ - од њених колега и поштовалаца, приредио академик Владимир Стојанчевић, Београд 2001, 1-144. Споменица садржи приказе: Сребрице Кнежевић, Радмиле Стојановић, др Олге Савић, др Ненада Љубинковића, Милорада Радевића, Николе Пантелића, Невенке Николић, Малине Ивановић - Баришић, Момчила Златановића, др Милене Спасовски, др Данице Милић, академика Милорада Екмеџића, академика Владимира Стојанчевића.

ДОБРОВОЉАЦ А. КНИЋАНИН ОПИСУЈЕ КАКО СУ ВРАЊАНЦИ ДОЧЕКАЛИ ОСЛОБОДИОЦЕ

Женски је свет падао на колена куд сам год прошао крстећи се: оне су шаптале молитвене речи, или нас благосиљале са:

«Еј Бог ве доведе! Исполајна господа! Леле, браћа наша дојдоше да не избаве од поганија турска!"

Људи нас такође поздрављаху са:

«Добро сте ни дошли браћа наша! Арно ли сте! Живо ли сте! Војска наша да није жива. Ти да ни си жив господине! Еј јазук на Турци, добро ги потепасте!"

Мало подаље видех једног мртвог Турчина, где лежи потрбушке до једне бабе на сред улице. Јахајући тако сретох мало подаље од тог места Тому врањалију, који је још поодавна пребегао из Турске у Србију, па сад ушао у своју Врању као српски народни коњаник; око њега је се слегло много ондашњих грађана, који се с њим љубљаху изреда и разговараху. Исти Тома је још тога дана постављен у Врањи за “начелника станице". Јахајући даље непрестано сам се освртао на све стране посматрајући најбрижљивије сваку ситницу....

Један мештанин изађе на поље и позва ме за њим, рекавши да ме води у добру кућу “Јање чорбаџије". Нисмо баш много ишли до газда Јање, чија је кућа при крају главне улице; ушав унутра оставимо кола и коње у авлији, које домаћа чељад одмах прихвате, а сам газда Јања са сином Томом изађе пред нас, па нас понуди најљубазније унутра. Уведу нас у лепу пространу собу застрту великим ћилимом, а унаоколо јастуцима и шилтетима, одмах се раскомотимо и поседамо на патос. Газда Јања и сва породица беху пуни радости, они су облетали око нас као мала деца, трудећи се да нам сваку могућу услугу укажу. Бадава смо се трудили свима могућим начинима да докажемо како нисмо гладни, јер се ипак не могасмо курталисати господске вечере, вина и ракије које се све пред нас доносе. Једва приморасмо - зор зориле - газда Јању и синове да седну с нама, јер они хоће да нас дворе као што су јадни Турке довирли.