Ljudi iz naše ulice

11

ПРОЛАЗНОСТ

У данима када агруми цвјетају и шире пријатан мирис са бијелих латица, Божо је излазио у авлију и из завјетрине гледао ријетке путнике како прелазе путем, поред мора, у правцу града. Око седам сати обавезно би се примакао вратима авлије. Туда је, редовно, век неколико мјесеци, наилазила једна жена или дјевојка, ко би то увијек знао, од тридесетак година. Иако се прољеће топлином јављало и снијег топио по планинама, она је носила мантил браон боје. „Дјевојко, имаш диван мантил. Свиђа ми се 1-вегова боја” рече Божо. То је он смишљао веома дуго, од првога дана када је видио, и сада је чекаб одговор. ~Ако ти се свиђа боја мојега мантила, ти купи исти, овакви, па га носи по авлији” одговорила је она и отишла даље. То су биле прве ријечи између њих. Није јој чак ни име знао. Онда му је неко рекао да се она зове Лепа, да је дошла однекуд из унутрашњости и да ради У граду. „Љепша је од свог имена” смислио је он. То је понављао читав дан, до свршетка радног времена. Онда је поново изашао на врата авлије. „Лепа ... Љепша си од свог имена” добацио је. „Баш ме брига што ти причаш. Кад си канетан, што не пођеш у навигацију, у далеке земље, него чуваш кокошке у татиној авлији” пецну га она.