Ljudi iz naše ulice

12

Са агрма су опали цвјетови. Зелени плодови су постепено расли, развијали се. Божо је стабла заливао, обилато натапљао водом да плодови набрекну и лијепо се развију. Уз рад је непрекидно мислио на Лепу, а она је безбрижно пролазила поред авлије ... Пекла га је увреда. Онда се одлучио. Пошао је у град и купио нови мантил браон боје. Када је друго јутро наишла дјевојка, он је стајао на вратима авлије. Ништа није проговорио. Лепа је примијетила новост па рече: „Купио си лијеп мантил. Та ми се боја свиђа.”. Дани су пролазили, онако, -календарски. Божо се упорно јављао Лепи, а она њему тек толико да нешто проговори. У томе се крило нешто неухватљиво. Да једно поподне изненадни пљусак није натјерао Лепу да уђе у Божову авлију, ко би знао колико би се тако јутрима поздарвљали. Али, тога дана Лепа уђе у авлију. Плодови агрума су тек били почели да црвене. Нешто слично примјећивало се и на њеним образима. Када је пљусак прешао, Лепа није изашла. Нико није видио када је напустила авлију и кућу у њој. Ујутро је опет Божо поздравио са ријечима: „Имаш згодан мантил. Много ми се свиђа”. Она се весело осмјехнула и продужила. Касније су зле очи примијетиле како Лепа носи потпуно нови мантил браон боје, а Божо нешто старији. „Много су слични они двоје” закључише сви. Заиста су сличили. Толико су њихова лица била слична, њихов стас, одјећа, чак и ходпаи њихова срећа. Од како је Лепа навратила у авлију, још више се прољепшала. И Божо је постао љепши. Нестале су пјеге са његовог лица. Постао је веселији, радио је много више, препородио се. Понекад би и запјевао, увијек у присуству Лепе неку пјесму чудних арија, са непознатим ријечима, пјесму коју је научио док је бродом по мору крстарио. „Ту си ми пјесму пјевао онога дана када сам у авлију навратила због пљуска и зато је волим.” често је’ понављала Лепа.