Ljudi iz naše ulice

14

„Одакле ти знаш да сам ја мужа напустила?” упита Лепа. „То уопште нијесам знао. То није тачно . ..” „Тачно је.” „Тачно!. . А гдје ти је муж?” „Он је побјегао преко границе, као издајник”. „Е, кад је издајник онда си имала право да га оставиш. То је једино што жени могу опростити.” Никошије знао да ли су Божо и Лепа вјенчани. Неко их је чак пријавио да живе онако, незаконито, али као прави муж и жена и да имају сина. Ишли су и код власти због тога, код једног човјека са наочарима, који познаје закон. На томе се и завршило. Само је Божо неколико дана, побједоносно уз обалу причао: „Ја сам добио закон. Побиједио. Не вара се поморац лако. Кад сам оне јесени агруме продао у уну.трашп.ости, ја сам се са Лепом регпстровао. Све је уведено у матичне књиге вјенчаних . . . Знам ја шта је закон, иако закон не познаје мене.. . Сине мој, здраво ми живи, имаш ти и тату и маму” .. . У предвечерје је Божо излазио са Лепом, да сједе поред обале. Уживали су у маестралу, у мирису мора и свјежем ваздуху у коме се ocjehao јод. Синчић је скакутао по пијеску и тражио мртве шкољке. Сада су ријетки пролазници говорили: „Све је пролазно. Ко је некада мислио да ће се Божо оженити. Погледај их сада: изгледају као брат п сетра. Син много личи на оца, иако има мајчине плаве очи ...” Вјетар дува у пролазност да је прије нестане.