Ljudi iz naše ulice

15

НА ИЗВОРУ

Змијолика и широка, каменита цеста, заобилази морске гребене, одмиче се од брда и главица, иде поред мора, мимо пјешчаних плажа. На једном мјесту извор клокоће. Уз врело споменик мртвима стоји. Бијели, нови споменик. У даљини жаруље трепере. Електрика обасјава модру пучину. Извор и споменик, симболи живота и смрти, остају у тами. Уз стијене лиже отсјај свјетлости. Неко наилази од града. Једва се чује љегово спотицаље о камење. Код споменика жена стоји. То је мајка побијених и помрлих синова. Слила се црнина жене са ноћном тамом. Синови су побијени. Свјетлост је угашена на блиједом лицу мајке. Она је пред костурницом. Размишља, сања на ногама, стојички туга умирује, тежак бол подноси. Дјеца су нестала. У срцу мајке остала је празнина, мучна успомена. Синови су помрли и погинули, а мајка их је шест родила шест синова и шест дјевојака. Крв жене поред споменика преточила се у дванаест живота од којих се десет угасило. Остале су само двије кћери, удовице, са петоро унучади. Неко наилази. Жена не дрхти. Није је страх, иако је споменик на осами, иако су у близини чергаши. Данас су електричара изболи ножем. Пренесен је у болницу за себе говори онај што долази из града. Мајка је постојана као бор, који расте поред извора, коме су Италијани гране сасјекли. Чега да се плаши та жена? Она је дошла да се напије воде на извору, да