Ljudi iz naše ulice

16

види гроб. Жеии је име Мара. У гладним, ратним годинама, њено се презиме изгубило, нестало. Сада је сви зов5 г Мара Партизанка . . . Дрхће онај што наилази. Страх га је. Тог дана су чергаши славили. Пијани су ножем ранили електричара. Далеко се чује клокотање воде. Ноћ лако преноси звукове. У томе је њена предност над даном .. . Човјек се тргнуо. Иза споменика се појавила силуета. Ко је? питао је престравл>ено. Ја. ‘ Име .. Име ми реци ... Поред извора су туђе војске родул>убе стријељале. Ту су се дешавале свађе, прељубе и убиства. Човјек је за тили час погледом обујмио то стравично мјесто. Пред њим је споменик стријељаним партизанима. Отичући потоком весело је жуборила изворска вода. У даљини је свјетлост жаруља играла по површини мора .. . —Да бјежим ... Натраг ... Према граду синуло је у глави човјека. О, проклета ноћна лутања! Гдје сте ви куражни? ... Ја сам, Мара Партизанка јавила се силуета крај споменика. Мара Партизанка из оближњег села? човјек се застидио. У мраку је сијало лице мајке умјесто воштанице на гробу. Ти си додао је човјек и одахнуо из дубине груди. Мајка Мара му је нечујно пришла, као сјенка. На споменику је остао још један букет цвијећа. Захвати мало воде у овај лонац. И ти се напиј. Препао си се, сине мој. . . Зашто да касно луташ по граду? Зашто се касно у село враћаш? . . . Човјек се напио, напунио лонац водом, предао га жени и онда сио на глатку плочу поред извора. Жена је заливала цвијеће на гробу.