Ljudi iz naše ulice

39

БАГРЕМИ

Мада се примицала јесен, годишње доба када по виноградима мирише узрело грожђе у бадљевима ври слатко вино, као прошек; када планинци сјављују крдове стоке у жупе, ближе топлом Приморју, ове године било је све другче. Био је рат. У Боки су се шепурили са оружјем зелени војници који су звали Црну Гору „наша повраћена земља”. Те јесени и ластавице су прије времена напуштале гнијезда испод кровова бјежећи у правцу топлога југа. Бокељски сељаци, а поготову грађани, за разлику од некадашљих веселих, често су правили тужне излете до Конавала, носећи пуне торбице робе и посуђа да све то замијене за кукуруз који је у гладним, ратним годинама био одлична храна. Те јесени чобанин Илија, висок и здрав момак ишао је полагано за стадом, звијукао на прсте овцама, вабио их и чувао прибојавајући се да му их талијански солдати , који су се свуда врзмали, на очиглед не покраду. Ишао је лагано, чобанским кораком, гегајући се у ходу безбрижно, а за њим кудрави овчарски пас који се од свог домаћина није растављао. Преко рамена му је висила торбица са храном и водом, јер туда, у каменитим предјелима, извори су веома ријетки. Сваке године, у позну јесен, Илија се са овцама спуштао на зимницу поред мора. А кад би наишао на Тројицу поглед би му се увијек дуго задржавао на онај гај младе багремове шуме. И ове јесени када је вече било пуно хладне стрепње па и сам он, Илија се гледа-