Ljudi iz naše ulice

40

jyhn тај гај cjehao раног дјетињства. У прољеће, када је полагано, с главице на главицу издизао стоку на планину, сједио би у гај и удишући опојни мирис багремовог цвијећа размишљао о својим дјечијим жељама, о будућем животу. Док би он тако ћутао лежећи на прое-трту струку, овце би мирно пасле зелену, прољетњу траву у дубрави. Као и већина сељака, Илији се више свиђала јесен'од прољећа. И ето, баш ту, на Тројици, док је Илија стајао размишљао, док су овце једна за другом скакале по међама изнад пута, он опази старог пријатеља Марка са којим су биле повезане многе успомене из његовог дјетињства, које се није макло много даље од тог багремовог гаја. Прије него што би пустио стоку на пашу, Илија је сваке сунчане недјеље пред рат рано устајао и скупа са Марком плавокосим младићем, сањалицом, одлазио у малу шуму багрема. Тамо су, сједећи на једној трави, са рукама пуних багремових реса причали о сеоским дјевојчицама, о свему што је онда било за дјечаке њихових година најинтересантније. Њих двојица постали су тако истински пријатељи, мада је Илија био чобанин, а Марко син нешто имућнијег човјека и што је најважније ђак, са бољим изгледима на живот. Пријатељи се срдачно поздравише и почеше резговор о времену које засада, никоме добро не обећава. Онда Илија рече мислећи на Италијане назвавши их поганским синовима и кокошарима да нам ни жене ни сестре неће мимоићи конфискација, и да су карабињери већ окрвавили пушке на неким младићима у Боки. Сунце је већ залазило преко Обосника. По голом стијењу око Залива падала је црвена свјетлост, а праменови облака прозирних потањали су у свечан мир и пурпур. Вече је било мирно, само је чактар са овна предводника одјекивао по голим странама. Два пријатеља су идући полако за овцама наставили разговор о посљедњем догађајима, о убијању људи, о паљевини кућа и о томе да Италијани затвореницима дају рицинусово уље и у масама одводе у интернацију. Послије краће ћутње у