Ljudi iz naše ulice

41

којој су се обојица предали успоменама из дјетињства бјежећи од онога што је гасило сваку радост, наставише разговор о багремовом гају и на крају се договорише да га још једном посјете. Трећи дан пошто је илија стигао на зимницу, дође у посјету код гвега Марко и одмах са врата рече: ~А наша шума? Како су били лијепи они дани! У рату људи подивљају’”. Затим Илија предложи да прве недјеље која дође посјете своје багреме. Не смије се, горе су Италијани рече Марко. Зашто не смије? Ја сам са стадом прошао поред њих; зачудо нијесу ни ријечи прговорили. Онда идемо у недјељу сложи се Марко. Као искусни планинари кренуше они тога дана у багремов гај, мада им успут нека жене рече да се очекује рација у селу. И додаде да he овога пута учествовати у томе казнена експедиција црних кошуља скупа са четницима, жандармима и осталом диганијом. Младићи наставише пут говорећи да такве приче нијесу ријетке откад су дошли Италијани, а често су њихови творци имали за циљ да тиме заварју и заплаше неког. Пошто прескочише цесту угледаше старе багреме од којих је добар дио био сасјечен. У последње вријеме Италијани су од страха сјекли cća стабла поред аутомобилског пута и стварали чистине, чак без жбуња. По земљи су лежала млада багремова стабла притискујући гранама позно јесење цвијеће.. Кад дођоше на средину гаја, на онај мали пропланак гдје C5 r се најчешће одмарали, сједоше на земљу и дуго остадоше ћутећи, очију упртих у плави, далеки свод. Доље је лежало поље, дјелимично узорано и засијано. На пучини су могли одатле да виде италијанску крстарицу која се усидрила на средини залива. Знали су она ту већ данима стоји и сељаци је зову „шаруља”. Иначе, залив је био сасвим пуст. Нигдје ни једне барке да по плавој површини остави сребрни траг. Само су са „шаруље” грували топови у правцу Орјена. На палуби брода најприје се дизао густи дим,