Male novine
БРОЈ 199
Беогт
;ад, Петак 21 Октобар 1885
ГОДИНАI
ИЗЛАЗИ СВАКИ дли 1ППГА
иа годину на "по годин& иа 3 месеца месечно . . •V Т ЧУ
8 дин 4 дин. 2 дин. 1 дин.
Ш
| II
а&.
# 8
-ј i л.о.уј ш i . у v 10 'дАРА БГОЈ _ ДНЕВНИ ЈТ .ИСТ ЗА СВАКОГА
претплата ое шаље мвдецилаиу и кимпановни у Веограду Обилићвп рвнац бр. 1 Може ое преЉплатити и вод свију пошта у Србији ЦЕНЕ~У1АСА Мали оглаои 1.50 п. д. или 5 пара од петитног редч У-е 'Т
10 ПАРА БРОЈ
ИЗЛ18И и 1.МК:ЛЕ НРАЗИИКА'
8А ОВАКО ОГЛАШЕЈНјЕ ПЛАЋА СЕ ДРЖ. ТАКСЈЕ 20. п. дин. д^ВЕИИ ОГЈ1АСИ 1115 НОГОДВИ
КАЛЕНДАР Православни; 21 Иларион к. м.дасиј Католички: 2. Задушнице Суние излбзи: у 7 сах. 6. м. залази 4 сах. 54 мвн. Нов месец 23 у 0 с. 50 м, пре подне. Мраз ведро па лепо.
К У Р с
Дукат . Ванолеон
б 77 9'61 в Ао
! верни и мили народ дај • израза сво| јим осећајима радости, што сам пријступио проксни устава. Хиљадама ! нрвих грађана, саојим потписима дају е | доваза, да с.у разумели глас свога Краља. Ово сте вечерас доказ:ии и ии, драги м«ји Београђани. Зато св из свег срца радујсм, што влс-овде без раз нке стравава ввдим иред собом и што су се удружовш редови грнђанства јаче но икада нре сак.уцили, да ме у једнодушноме одуш; влењу иоздраве
РЕД ПРИМАЊА П0 МИНИСТАРСТВИМА
Мин. укутрашљих дела: Сваки дан нре подне од 9 и по час до 12. и по подне од 4—5 часова. Мин. иностраних дела: четв,..тком од 11—1 часа пре подне. Мипист. војни: сваког дана од 11—12 час. сем недеље и празника. Минист, правде: Сваког дана од 9 и по часова до подне, Минист. грађевина: Сваки дан од 11—12 часова пре подне. Мин. просвете и цркв. дела: Летком од 11—12 час. пре подне. Минист. привредс: суботом од 3—5 по подне, Минист, Финансије: Уторником и петхсом од 10—12 пре подне.
РЕД ЦЕНЗУРА ПО Н0ВЧАНИМ ЗАВОДИМА Привилегована народна банка: ХЕонедељак, среда и петак. Београд. кредитни завод: Уторак и петак. Задруга за међусобно номагање и штедљу: Понедељак и четвртак. Српска кредитна банка: Понедељак, среда, петак и ЈЈубота
КРАЉЕВ 0ТП03ДРДВ И ГОВОР Г. ШХ. ПАВЛ0ВИЋА. Његово Величанство Краљ одазвао се на говор г. Михаила Павловића приликом прексиноћне бакљаде, овим речима: Мили моји Београђани! У целој земљи одјекнуоје глас Мој достојно важног корака, на који сам се решио. Из свију крајева отаџбине стижу Ми браојави , у којима Мој
Од свег срца хвала вам! Драги и верни Моји Веограђани. У мојој дваде<;ет<)гI>дмшњој владаввни, доста см<> дана проживели који су за вас и за Мсне « ор.тни- и лени били. Историја Београда тесно је ве зана са историјом Обреновића. И сада, када четврти из племена свога покушава, да стишава оштру борбу између странака, св<. вас пргда Ме гот1 вих, да будете свакад први, у сваком покрету где ваља доказати љубав према општој ствари, оданост нрема Обреновићима. Нека би Бог дао, да удруженом снагом, сљедујући родољ.бивом вашем нримеру, прваци и вође политичких странакаМи номогну у оабиљном послу, кога сам се латио са искреном и тврдом вољом,' да га до краја аскрено и извчл о«« —-јжоггтггтс^тлк« 11.1»т" "т" v/ а. < а о со м ч./аз у 4$15 \У н јј с живео Једна за другом све иолитичке странке, јасно су се изјасниле у том смислу.Разни чињенк покушаји, да се то питање до краја изведе, услед разних окодности, нису крунисани успехом. Данас томе ириступа ваш Краљ. Све евоје трудове томе ће поеветити, да се то питање до краја изве| де, питање, које је из сонственог побуђења цокренуо а чији «звор лежи једино и искључиво у осећају дужности према отаџбини с једне а према (показајући руком на престолонаследника) сину, који ће после Мене као пети свога племена управљати
овом земљом и бринути се за њену сретцу будућност, с друге стране. Првлик^ Ми се иак дивна и сјајна указала онда, када стојимо на прагу 1889 године. Кад човек у своме животу није сретаи, онда баш настаје у њему оеећање, да жсл« срећу других и то праву а трајну срећу. Јесте. Срби, да будете трајио сретви, то Ми је прва жеља, а дужвост Ми је, свима сидама порадити да на остварењу чврстог темеља за ерећу вашу. А тај темељ, еа висине престола, гледам у стишавању духова распа љеиих странаШим етрастима. На питање: да ли може бити чврст темељ ако се е/гвори уетав, који носи нечат магновених расноложења и одговара једино идеалима једне или друге странке политичке?—има ваш Краљ одговарати из дубине свога уверења: не! Природа је сваке странке, да се у борби истроши и онда је друга замењује. Странку, која 5-6 година влада. напада обично маса. Страначки устав долазио би давле сваки час у нмтање.. Отаџбина би сваки час била у трзавици. Тоје то, што ваља, избећи. То је узрскд што сам на све нартије апеЛИр! <"' 'о'иа ЈО остЈ&а и ојввшс мал сиа, ■јој деца буду тако поцепана. Отаџбина потребује и намет и рад свију својих сииова, да може наиредовати. За то сам позвао у уставни одбор људе из свију странака, ирваке свију странака, на њима је данас, да се одуже према отаџбини. Од њнховог родољубља, од њихове озбиљности и од њихове умерености зависи срећан успех овог новог двостраног уговора и#међу Владара и народа. Наоружан својим жарким родољубљем, Ја ћу с моје стране сећајућм се етаре народнс изреке: „Само слога Срби на спасава," тежити томр ; да се
постигне споразум сви^у странака, тежити томе, да се слобода редом осигура и рачунајући на верност и озбиљност свога народа, давши му веће политичке и грађааеке слободе, сретан бити, да своји.м ногписом уведем Србију у нову еру, сада као и, свцкад кличући: Да живи отаџбина! Г. Мих. Павловић приликом бакљаде поздравио је Његово Всличанство Краља у име грађанства следеким речима: Величанство! Узвишени Краљу! Мили госаодару ! Црестоница срнска заједно са целим народом — ни у једној прилици није изостала а да престолу народне династије, делима својих ОслободилаЦЗ) успесима племенитвх, витешких и мудрих Обреновића, не ода и видним знацима свако своје признање. Престоииц« српска и Теби Господа-ру, Приоме и Миломе Краљу своме, увек је радо подносила доказе, колико је српски народ срећан што Те има, колико је поносит што у величини Твојој види снагу своју. Али данас Господару, грађанство Твоје, увек одане ти престонице, не долази да поднесе редовне изјаве свагд:.шње љубави и преданости. Удружспи редови излазв иред хеое, свога узвишеног Краља, да Те у свеопштој радости, у једнодушноме одушевљењу, ноздрави свом обилношћу вајтоплијих осећаја, бескрајнога и појачаног поштовања, које за дело Твоје прокламације народу српском, на Свету Петку ове године, не само гаје према Теби данашњи иараштаји Твоје Краљевине, него које ће вечито да негује народ срнски а спомену Твоме да бележи свет, историја. Неонењиви пример Твоје узвишене побуде , блисгаће на вечита времена непотамљивим сјајем , као величаиствена и нова звезда генија Обреновића , као звезда духа народног. Јер тога дана , на Свету Петку , Ти си
под ишш
Д У X ВРЕМЕНА ПРИПОВЕТКА Богати људи грабе се за његово познапство и пријатељство. Већина о њему увек само лепо говори. Критика га узноси као и пријатељи; акад се какав нов књижевни рад појави — пига се: да ли гаје он написао. И у напред се каже : „Е мора да је изврсно — баш ћу данас још да узмем..." Сваки ужива у читању његових про извода. У песмама његовим сам је мед и млеко.
Кад се два пријатеља сретну на ули ци, ословиће један другог: — Је си ли читао у том и том листу — изашла је једеа несма од њега ? — Нисам. — А — изванрсдно ! дивно ! Уникум! Заиста, највећи песник свога времена / Не могу да га се вахвале. Али ]е и приличан број завидљиваца имао. Млади Ј. колико завиди толико се и чуди срећи његовој. Никад ни.је могао себи објаснити како то дз се он подигне, да се прочује ? „О, никад, често у мислима шапуташе он самом себи, никад не могу бити толиио сретан као он . . . ну како му драго. Али ја то не могу да објасним; ево и ја пишем, и видим да моји радови нису ништа лошији од његових , и за мене нико ни добре речи да нрослови , а он , ето , скоро написао некаквог „Зефира" и толика вика, толика ларма! То ми је чудно ! А то заиста није праведно. Ја не могу да нојмим како људи у сваком раду његовом генија налазе, а смем се опкладити у живот да га ни он сам не може тамо да нађе... И ипак , тај млади заиидљивац жудио
је да се нознаје с тим човеком; жудио Је да он може за њега рећи : „Ми смо пријатељи." Ну познанство с њим није га ниуколико подигло ; ов је и на даље остао неслављен,непознат, мртав. Он је трпео удес судбе евоје, и проводио је често сретне часове са новим, славним, чувс ним прнјатељем. Он је био доста сретан, јер је уживао у пријатељству његову. Али само толико зар? „То је ваљда суђено тако — не може се ништа против... Морамо бити задовољни с оним што имамо/" говорио је он самог себе утешавајући. Ј. би доносио по неки пут, један, од својих радова да чита свом пријатељу и да чује његов суд , коме је Ј. и против своје воље, велике пажње поклањао. Млади нисац је пливао у радости изриком до бра. суда ; није тражио веће славе и јавне похвале — критика његова пријатеља важила је за њега лично више од свега; и он је тим морално у себи осећао славу и задовољство. А и славни песник усрећавао би свога незнаног нријатеља читањем својих, како веле, течних и божанствених стиховаоамору, о љубави, о нро-