Male novine

то одликовао ирактн шошћу и иоиул арношћу у својим изобилним делима н а природном и математичном пољу наука, — ради Отиту флоуу деле наше домовине. Позиато је, колико има грндих књнжурина — Флора иојединих делова Краљевине Србије, и МуИпз, 1,е1р2х§ 1885 да би то не само ианрено скупо ста

сикр није био творад. њему црипиеапих драма, и ио својој разгранатој студији : „Тће бћакеврс геп МуШ" А иаашло је и на немачвом језику : Вег бћакезреаге-МуЉиз, Беи&ће аи4ог181гГе Веагћ-лктд уоп Каг1 МиПег

јало како сваког научара, тако особито и ђака, неко не би човек ллко могао владати и наћм се у тако огромно1 скуиљеној маси научној. С тога се може иохвалити и уцраво честитати нредузимачу тако тешког и огромног а тако важног и заслужног иосла. Имати једну књигу, у којој ће бнти оиисани сви ботанички преставници наше домовине, показати нрактичан и лак метод, њоме владати, мислимо, да ће бити од врло велике користи особито по школску омладину. А мислимо, да ће је умети достојно ценитн труд овог нашег до сада заслужног научара.

ШЕКСИИР или ВАКОН? студија ЈАРОСЛАВА ВРХДИЦКОГ. ГроФ К. Ф. УИаЉит издао је разгранато дело „Зћакезреагв и бћакареге*, које је означио као додатак ка постању шекснирових драма. у коме делу од чести потврђује досадање исиитивање у „пигању Шексиировом" а од чести даје му и други иравац. Ире но што ћемо читаоцима изложити успех дуготрајног исиитања гроФа УИаШшпа, не ће ваљда бити штехно ако ирво изложимо крат*к иреглед целог тог, тако занимљивог, литерарног нроцеса, ослањајући се од чести на старија открића, од чести опет на ноједине иартије ове нове чугудије, к-->ја, начином в^до јасним истиче све радове иређашње, ире но што сама учини даљи одлучанкорак на заночетом нуту. Сумња, да л' су све ирослављене драме., које се нриписују до сад Шексниру, збнља творевина његова, ја иила се већ у оно време, кад је можда најбрижљивији иснитиватељ Шексииров и његовог времена, НаШте1-Рћ1Шрра, у свом знаменитом делу п Ои1; Ипев оГ Ше Ше о{ ћћакеареаге" ирикуииои цристуиачним учинио еав ма теријал који су различна Шекснирска друштва и нојединци сакунили од више година. Из заступљених овде

Морган изводи у својој књизи са изредном вредношћу пра -е логике и ако ватреност са којом местимице уверава, доводи хдадеокрвно научењачку раснру на ниво полемичког иамФлета При томе се Морган сувише не обазире, да одговори други део нредложеног нроблема, које дакле био аутор драма, које се до сад Шексии ру прмписују. Њему је само стало до тог, да докаже, да Шексиир није могао би'!к аутор истих. Морган је мњења, да ће пређе цела школа драматика бити та, која је Шексииру створила нриписане драме. Даљи корак у том нитању учинида су два земљака Моргапова: №аШаше1 Но1тев, и Ј§па<; БоиеИу, који су номоћу брижљивих студија и разгранате Фудиције иснитали мисао, да аутор тих драма није нико други до славаи философ и дужавник Францис Вакон. Најновији борац у овом пигању, гроф Вицтум из Екштета, ослања се, у главном на ова два претходника и брани ауторство Баконово као и они, Новост, коју дело његово извоси и к^ја је резултат испитивања Вицтумовог| јесте мнење, да су Зћакеареаге и Зћакзреге имена двају, са ским различитих лица, од којих ирво 8ћакезреаге јесте исеудоним или литерарно име (потзе р1пте) Франциса Вакона, а Зћакзреге био је само глумац или ималац позоришта, у којем су игре Шекспирове, чешће Баконове, биле нретстављане. Вћакезреаге и Зћакзреге, но студијама Внцтумови«, имена су са свим различита и са сви* се раЗличито изговарају. Прво изводи се као што је иознато од глагола „<;о зћаке" трести, и именице „зреаг" млат и ритерски је нсеудоним, а друго је на против, сељачким говором покварено сјединење, двају романских, крсних имена, која причадаху врховним гла вама двеју породица. Каже се, да су сељаци \Уагу1скзћ — ирски, изоштрили нрвобитно Француско „8" (слово Ј^сћпез) у „аћ" а тако је постало 8ћак'з Рјеге или бћакзреге т. ј. Петар син Јаковљев. А на против, Фран цис Бакон употребљавао је насвојим драматским и песничким делима хе-

у великој количини дата, Американац I ралиијски псеудоним; Зћакезреаге, а Арр1е1оп Могдаи. извео је и првн на проети глумац Зћаквреге нрестављно сигурно Фурм)ловао мисао да Шои |с. позниј.- дела н>сг<>ва и »снрсп.че-

тањем ових имена био је сматран као њихов аутор. Ето проблема госиодина Вицтума. Пре по шго га обелоданимо у глав ним цртама, носматраћемо из ближе самог писатеља и казаћемо читаоцу, шта је господин гроФ, у предговору своје књиге, сам о себи говорио Већ од младости бавио се студијом Шекспировом. Своји«! ујаком био је уведен у кућу славног немачког романтика Тика, драмагурга дворског цозоришта у Дрездч и нознатог борца за култ. шекспиров у Немачкој. Тик је био недостижни читатељ шексиирових дела и њиме је млади Вицтум такође био заузет у студијама дела великог Брита. Четрнаесто-годишње бављење Вицгумово у Енглеекој, где је живео ноглавито у дииломатским службама, отворнло му Је Шекспира; поглавито са гледишта на језик, и ненримтно изучавање ових драма и литературе, која је спадала овамо, будило је и олгивљакало његов скентицизам о ауторству Шекспировом, ГроФ Вицтом ирочитао је све што је у Немачкој, Енглеској и Америци писано било о Бикону, тобож Шексниру, а од год. 1883. бавио се поглавито тумачењем нроблема, чнје језгро већ смо горе поменули. (наставмће с е)

БИБЛИОГРАФИЈА. „ Сунцч јарко не сијаш једнако^ и г Шта се боре мисли моје а срнске песме, удесио за гласовир X. Дубек хоровођа српског новосадског чи гаонич• ког певачког друштва. Издање Књижаре Браће М. Љшовића у Новом Саду. Цена 40 нов. Шала и Лакрдија, Књига за оне, који се воле смејати иего плаклти. Торба нрва Издање књижаре Браће М. Поповића у Новом Саду. Цена 50 нов.

>23 А 1~Н

СМЕСИЦЕ Из, мевачица иолке. У онште иочетак тим народним играма завијен је у неиробојну таму тако, да је узалудан труд истраживања. Занимљив изузетак ои тог прави.'а чиии аолка, коју брже но икоју другу » гру свм иарохи заволеш..- Зн» С'- ла ј иолку

изумела Ана Слезак стара 60 годиаа и имала је четворо деце. У Ческој, у Елбетници, служила је она 1830. год. код неког грађанина клашгерског. Ту је једног легшг празничиог дана по подне играла нову игру певајући. Мелодију је одмах нрибележао домаћи учитељ Јосиф Неруда, који се случајно ту десио. Као што јз већина народних игара постала из народим песама, такав је исти случај и код иолке, чија је изумевачица еа свим и нехотице следовала своме агону, кад је евоју иесму пратила ритамским иолукораком Одмах идуће недеље но проналаску, учитељ Неруда гледао је, да је на једној забави покаже. Пет година доцније доби она у Прагу своје име по полукораку који се нрави при игри. И тако полка „ри1ка", половина. Доцније се иренее та игра у Беч где се особито донала. Године 1840. досне она и у Париз где се особито одомаћила у позориштима, а Ц к по забавама и салонима показа сјајне успехе и најзад је ирими цео образовани свет. * Редак артиодл за продају. Черниговеке новине донеле су ту скоро, овакав занимљив оглас: „У месту Носовка, округ Несински, продаје се црква заједно са скоро новим звоником саграђеним 1878 год Црква је саграђена из омориковог дрвета и у њу може стати до 600 особа. Ближе извешћс на лицу места. * Грозна шала Из Лондона пишу: Једна млада девојка, беше скоро огишла у посјету својој пријатељици, која је становала у доверској улици. При иовратку, иримети да је неки човек узастонце прати, па за то ногоди ф *јакер и одвезе се кући. При излазу из Фијакера, примсти оног истог човека који ју је пратио, да и он из свог Фијакера изалази, а ио том ирнђе к њој и шане јој на уво: „Ово је нрва ономена, ја сам Џак, секач т|>буха". Поплашена девојка једва имађаше толико снаге да отвори врата и онесвешћена иадне. Отан девојчин, извести одма о томе полицију која на све стране разашље дедективе, али тајанственога странца нигде не нађоше. На тај догађај беше она већ сасма и заборавила, и оде нре неколико дана на један бал, оставив у соби за хаљине свој кожни огргач. После свршеног бала хтеде опет обући свој огртач. али се јако изченади, када па огртачу примети прикачену цедуљицу са ренима: .Ово је друга и посдед-

тамо да цотражи бегунце. Оним нознатим нутем, кроз капију у стени, није смео да се усуди, јер је знао, да је увек носеднут стражом, а знао је и то, да туда не<3и нрошао жив. Њему је у делој околини врло добро позната била свака етена, свака нровалија, сваки пут, којим се могло ићи. И ако је био готово ногнут од старости, инак се вешто, и лако нузао уза стене, лако и вешто скакао са камена на камен тако, да је и најоиаснији скок за њега био играчка. Он брзо дође до једне мале равнице. Одмах близу ове равнице уздизаху се три велике стене, које су биле готово једнаке, а у наоколо онкољене јеловом шумом. Десно, од ових стена, уздизаше се и четврта, која је била такође оикољена јеловом шумом. И она беше готово онаква иста, као и прве гри, еамо с том разликом, што је на њеном крају имала по већу шунљину. Пустињик је дакле наишао на оне стене, које су му биле ноказане у сну. Он разгледа свуда око себе. Овде је морао бити онај пут, о коме је сневао прошле ноћи.

Пред собом је еназио иустнњик нагомилнчо камење, а иза овога онет једну малу авницу. До ње је могао доћи само тако, ако би скакао са камена на камен. Отари пусгињак реши се, ма и са омасношћу свога живога, да дође нанред па како му Бог да. Он скакаше са камена на кнмен. Његове очи пажљиво прегледаху сваки кутић. Пред њим, са леве и деене стране, вириле су грдне провалије. У томе више на лево опази једну стену, која се извила мало на страну. Он се поне на њу. Одмах је приметно да овде још није ступила чо вечија нога. Неко необично осећање обузе га. Пред њим, где је стајао беше ужисна провалија. Један погре иан корак нека му се само оклизне нога, — и он је нропао за навек у мрачну провалију која је зијала пред њиме. Највише га је изненадило то, што је ова стена, на којој је стајао, имала на десну страну једну уску стазицу, коју је начинила еама нрирода. Ова стазица водила је на ниже. Да није ова стазица са стене изилазила на онај пут, кога он тражи? Стари пустињик реши се да нође њоме. Он је морао рукама да се хвата за ноједино

камење, к<>је је вирило из стене. Пажљиво је морао да иде — не — он је морао да пузи, јер је пред њиме зијала непрегледна провалија. Са муком је сишао доле. Ту беше нека .ва нећина, обрасла разним шибљем. Пред њом, око, ње, а и у самој пећини, беше раштркано велито и мало камење. ГГустињик уђе и у Пећину. Судећи по целом изгледу ; старац је одмах нриметио, да овде још никад није крочила човечија нога. Он се врло добро нреглздао на све стране, пошто је видео како стоге стене, он н о 1)0 даље. Исшна, овуда није могло да се иде тако (ако, јер је свуда било расгуреио вели со и мало камење, које је већ било обрасло маховином; али је ногнуги старац навикао био и на овакве гешкоће. Он се нузаше по камењу, и нродираше све даље. У гоме опази да иећина бива све шира. Чудно! Све беше онако, као што му се предсказало у сну. (Наставиће се).