Male novine

Па нек с тсбом код двора остаие." Кад у јутру јутро освануло И градска се отворише врата, Тад ишета Царица Милица, Она стаде граду код каиије, Ал' ето ти војске на алаје; (Јве коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југоваћу На алату, вас у чисту злату, Ерсташ га је барјак поклопио, Побратиме, до коња алата. На барјаку од злата јабука, Из јлбуке од злата крстови; Од крстова златне ките висе Те куцају Бош ча по плећима. Примаче се Царица Милица Па ухвати за узду алата, Руке склопи брату око врата. Па му ноче тихо говорити: „О мој брате, Бошко Југовићу! Цар је тебе меве поклоНио Да не идеш на бој на Косово, И теби је благослов казао, Дс даш барјак коме теби драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве." Ал' говори Бошко Југовићу: „Иди, сестро, на бијелу кулу; А ја ти се не бих повратио, Ни из руке крсташ барјак дао, Да ми царе поклони Крушевац; Да ми рече дружина остала: „„Гле етрашљивца Бошка Југовића! Он не смеде поћи у Косово За крст часни крвцу прољевати Н за своју вјеру умријети 1 " Па проћера коња кроз капију. Ал' ето ти старог Југ Вогдана И за њиме седам Југовића. Све је еедам устављала редом Ал' ни један ни гледати пе ће. Мало време за тим ностојало Ал ето ти Југовић Војина И он води цареве једеке Покрирене све сувијсм златом. Она се и њему обавије око врата. Иди, еестрс, на кулу, вели јој и он, а „Ја тих се не бих повратио, Ни цареве једеке пустио Да бих знао, да бих погинуо; Идем, сејо, у Косово равно За крст часни крвцу прољевати И за вјеру с браћом умријети." Иак проћера коња кроз канмју. Кад то виде Царица Милица Она наде на камен студени, Она наде, па се обнезнани; Ал' ето ти славнога Лаззра Кад виђе госпођу Милицу Ударише му сузе низ образе: Он с' обазре с десва ва лијево, Те дозивље слугу Голубана, „Голубане, моја вјерва слуго! Ти одјаши од коња лабуда Узми госпу на бијеле руке, Њ»к је носи на танану кулу; Од мене ти Богом цросто било Немој вћи на бој на Косово, Већ остани у бијелу двору." Слрга нослуша, однесе царицу на тавану кулу. Ал свом срцу одољет' не може. Да не иде на бој на Косово, Већ се врати до коња лабуда, Посједе га, од у Косово." Одоше! одоше сви који бејаху са јначки бој: одоше сви у којих куцаше мушко срцв} сви који љубе отаџбину своју сви који маре аа народни нонос и слободу!.

И би бој; бој страшан, бој крвав. Два цара оставише главе на Косову. Из гибе све што беше добро и честито, и миломе Богу приступачно. Срби изгубише све осем поштена образа и јуначка гласа. Проклет да ]е Вук, који ову дивотну победу коју Срби задобише падом својим, мрчи својим гнусним делом Него да се м« задржимо још у Крушевцу, да видимо а шта тамо бива. Страшни гласи са поља Косова враћали су се у Крушевац, и ширили се но свој Србији те убијади и затирали норо дице оних, који на Косову оставише главе, Кад је старац Ј^г Вогдан , са синовима својим отишао на Косово, баба његова пала је Богу на молитву. Она се молила вели несма да јој Бог да очи соколове и крила лабудова. да одлети до места где је битка, те да види Југа старца свога, и девет јунака, синова својих. И Бог јој је нримио молитву: „Она лети на Косово равно, Мртвих нађе девет Југовића И десетог стар-Југа Богдана И више њих девет бојних копља На копљима девет соколова Око копља девет добрих коња А поред њих девет љутих лава.

И ту мајка тврда срца била Да од срца сузе не пустила. Пак се врати двору бјеломе. Далеко је снахе угледале Мало ближе нред њу ишетале: Закукако девет удовица Заплакало девет сиротица

И ту мајка тврда срца била Да од срца сузе не пустила. Кад је било ноћи у по ноћи. Ал' завришта Дајмњанов веленко ; Пита мајка Дамјанове љубе: „Снахо моја, љубо Дамњанова! Што нам вришти Дајманов зеленко? Ал' је гладан шенице бјелице Ал' Је жедан воде са Звечана? Проговара љуба Дамњанова: „Нит је гладан, нит водице жедан, Већ је њега Дамњан научмо, До ио ноћи ситну зоб зобати, Од но ноћи на друм путовати Пак он жали свога господара, Што га није на себи донео. И ту мајка тврда срца била Да од срца сузе не пустила. Кад у јутру данак освануо, Али лете два врана гаврана, Крвава им крила до рамена На кљунове бјела пена тргла; Они носе руку од јунака И на руци бурма позлаћена, Бацају је у криоце мајци. Узе руку Југовића мајка. Окретала превртала њоме; Па дозивље љубу Дајманову : „Снахо моја, љубо Дамјанова! Бил л' познала чија ј' ова рука?

„Свекрвице, Дајманова мајко ! Ово ј' рука нашега Дајмана ! Јер бурму ја познајем, мајко ! Бурма ј' са мном на венчању била, Узе мајка руку Дајчанову, Оретала, превртала њоме, Пак је руци 'овако говорида: „Моја руко, зелена јабуко. Где си расла? где л' си устргнута? А расла си на крноцу моме, Устргнута на Косову равном ! Надула се, Југоввћева мајка

Надула се, па се распадо За својии девет Југовића И десети стар-Југом Богданом , •." А како је било у белом д*ору Лазаревом? Тамо је настала гробна тишина пошто је и Голубан оставио царицу, и потекао у Косово Ето лете црне злослутне тице, и падају на Лазареву кулу; једна од њих грокће, а друга про говара. „Да л' је кула славног Кнез Лазара? Да л' у кули нигде никог нема? То из куле нико не чујаше Већ то чула царица Милица, Па излази пред бијелу кулу, Она пита два врана гаврана: „Ој Бога вам два врана гаврана, Одкуда сте јутрос полећели? Нијесте ли од од поља Косова? Виђесте ли двије силне војске? Јесу ли се војске удариле? Чија ли је војска задобила? Ал говоре два врана гаврана: „Ој Бога нам Царице Милице, Ми смо јутрос од Косова равн«. Виђели смо двије силне војске; Војске су се јуче удариле ; Оба два су цара погинула; Од Турака нешто и остало, А од Срба и што је остало Све рањено и искрвављено. Истом они тако бесеђаху Ал ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руци ; На њему је рана седамнаест; Вас му коњиц у крв огрезнуо ; Вели њему госпођа Милица; „Што је, болан, слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову 9 Ал говори слуга Милутине: „Скин' ме, госпо, са коња витеза, Умиј мене студеном водицом И залиј ме црвенијим вином Тешке су ме ране освојиле." Царица га скине, и пошто се поодмори, запита га за ратнике, а слуга јој стаде казивати : „Сви осташе, госпо, у Косову! Ђе погибе славни Кнез Лазаре Ту су многа копља изломљена Изломљена и турска и српека , Али више ерпека него турска, Бранећ', госпо, свога господара Господара славног Кнез Лазара. А Југ ти је, госпо, погинуо У почетку, у боју првоме. Погибе ти осам Југовића Ђе брат брата издати не хтеде Докле годе један тецијаше. Још остаде Бошко Југовићу Крсташ му се по Косову вије; Још разгони Турке на буљукв, Као соко тнце голубове. Ђе огрезну крвца до кољена Ту погибе Бановић Страхиња. Милош ти је, госпо, погинуо Код Ситнице, код воде студене Ђе 'но многи Турци изгинули, Милош згуба турског цар Мурата, И Турака дванаест хиљада Бог да прости ко га је родио! Он остави спомен роду српсжом, Да се прича и приповеда Док је људл, и док је Косова А што питаш за проклетог Вука? Проклет био и кога је родио, Проклето му племе и колено! Он издаде цара на Косову И одведе дванаест хиљада, Госпо моја, љутог оклопника"