Male novine

ЖАЛБА КРАЉИЦЕ НАТАЛИЈЕ Ни једаи наш лист до данае није донео жалбу краљичину у цслиип. Међу ти1 сада „Ново Време" доноси је у цолини, и ми јо са важноети сгвари, нрештамиавамо на одговорност еамог „Н. времена." Жалба гласи. Народној скупшгини Обраћам се народној скупштини с молбом, да моје праведне захтеве испуни. ако у овој земљи у оиште још нравде има. Супруга нрвог ернског краља после Косова, н мати владајућег краља срнског, мора у ово сумњати, кад види, каква јој ее тешка неправда чини. Дванаест година проводим ја, моме сину и доотојанству срнског нрестола за љубав, — горак живот. Народ ме виђао како се смешим, и како сам расиоложена. а није ни слутио, колико је суза скривао тај осмеј. Нико осим Бога није знао, шта ја трним, шта иодиосим. Али настуннло је нешто горе. Једног дана краљ Милап ирисилио ж је, да потиишем уговор, по коме ће се наш син, нрестолонаследиик, у иноземству васиитати. Дуго сам се томе опирала, на иоелетку 6. аирила 1887. потпишсм тај уговор. који овде нод I. прилажем. Тај изнуђени уговор еамо с тога еам потиисала, што сам се надала да се иеће на то пјшстнти . У том уверењу утврђивала ме је та околност, јпто је кабинет, чијијешеФ био г. Милутин Га /Јашанин, пре отетупио, него што је приетао на тај уговор. Ал оно, што кабинет г. Гарашанина није могао одобрити, то је одобрио кабинет г. Јована Ристи&а; на грдну штету династије и земље. г. РистиЛ прнмио је управу земље а није учинио ни једну нримедбу краљу, у ногледу васиитања будућег владара сриског. Он је одобрио да престодонаследник својс школовање у ииоземству доврши, он је иристао на то, да будући краљ Србије буде одељен од земље, којом ће некад владати, и од народа, кога може само тако љубити ако живи у средини његовој. Кад самја то г. Ристи&у пребацила, он се бранио тиме, да му у том погледу нису стављени Никакви услови. То може бити, алп он је требао сам да стави своје услове, но он је то нропуетио, због чега је за то одговоран и то он сам. јер љегово министарске колеге нису о томе ништа знале. На-

I родио вреставништво нека оуде о то : ме уверено, да сам се ја увек борила нротив иесретне мисли, да се преетолонаследник васнита у страним земљама, удаљен од свога народа. Ово се | може увидети из прнлога под 2. Тако сам се морала новииовати овом I ншуђеиом уговору и у емислу тог ' уговора остати иа страии све до форија, које би но том уговору имали нровестн у Београду. Кад се нрибли. жило време Фсрија, ја сам иисмом, ; које овде нод о. нрилажсм, обратила ј се на краља Мплана и известила га : о повратку свом и нашега сина. Но : на то нисам добила дуго одговора, с :тога сам се писмом обратила на тадашњег министра нредседника г. Са\ ау ГрујиИа које овде под 4. прилажем. Сава ГрујиИ је, као добар натриота и као државник, који нази иа евоју дуЖност, изјавио краљу Милану, да и оп мисли, да васнитање нрсстолоиаследника у иноземству, може бити еамо од штетннх ноеледица но иресто н земљу. Краљ Милан је на то одговорио тим. што није хтео да иотнише закон о онштинама, који је од ј скупштине већ усвојен био. Усљедтога надне радикални кабинет као жртва ноштења и нлеменитости свога нредеедника. (Прилог 5.) Онда се наједаред нашао на челу владе човек од кога су нријатељи редовног развитка Србије једнако стрепили, и тешким слутњама нснуњепи били, јер је његова владавина увек велику нссрећу иа Србију навукла, Г. Никола Хри| стић примио је управу земље. а није сс о том бринуо, да ли су услуге, којс се од њега траже, ноштсне или пе. Кад сам се из Италије већ враћала затекло ме је у Бечу писмо министра спољних послова г. Чеде Мијатовића у ком се псти у пме владе трудио, да владавину кабинета Николе Христића преетави као државну нужду, те се иста госнода ннеу ии мало устручавмла како нређашњу владу.-тако и иолигички положај Србпје оцрњиваги и клеветати: наравно све на ту цел> да се спречи мој иовратак. (Прилог 6.) Пошто сам од таквих људи очекивала, да могу учинити свако нсзаконито дело, нристала сам да се мој повратак одложи за шест недеља дана; али ми је у једно министар нредседник задао своју ноштену реч да носле шест нсдеља, које би време имала у Висбадену провести, нс ћс ( ми се иикакве нреиреке више стављати. Тек што сам приспела у Висбаден, а до мсне су донрле веети из Београда, да краљ Милан намсрава од

Синода тражити развод брака. Ја сам истс гласове држала за клевете, јер нисам могла ни номислити, да ће један краљ и његова влада нреварити једну жсну. Пошто је шест недеља нрошло, ја сам од краља Милана тражила дозволу, да се могу вратити у Београд. (Прилог 8.) 0! како сам била иоражена, кад сам, у место повољна одговора, добила вест, да краљ заиста тражи од Синода развод брака, и да ја још ире синодског решења морам нредатп мога сина јсдном изасланику краљевом. Сад је отночела у Висбадепу она трагедија, какву светјош видео нијеКраљ н отац у свези са својом владом и иолицијом туђинском, отвара безбожну борбу против остављене жене, и да јој отму највеће благо сина јединца. И вама се, госнодо нослаиици, по свој ирилици тада иричало, да су се мени тада стављали в])ло иовољнп услови, које сам ја бајаги одбила. Али то нпје истина. Тада је мени ноднашан уговор, ио коме би се ја у првом реду обвезати имала, да се сасвим одречом повратка у Србнју. У ствари самој ишло се на то, да ја нредам сина свога, и ја већ само зато нпсам могла нмати новерења у тај уговор , што је већ први уговор чим је у живот ступио, првнх дана вређан и обилажен без мога пристанка. (Прилог 8.) После петнајест дана очајне борбе, нодлегла сам ја оружаној силц п отеше ми сина јединца. Тај чнн је увредио чает п нонос сваком Србину; гнушањо је продрло тада кроз сву Европу. Воће радикалне и напредњачке етранке у оно доба ујединиле се, да учине један заједнички корак код краља Милана. Хтели су да га моле, да ноштеди замљу од ужасне н страшне слике: да се разводи краљевски брак. Хтели су да умоле г. Јована Рисгића, да им буде вођа кад буду као денутација ишли краљу Милану. Алп тај великодушни нокрет правнх патријота, који су билн забринути за срећу и достојанетво престола, ннје пашао код г. Ристића никаквог од зива. Синод иије хте; да учиии незаконито дело, које јс од њега тражено, и нреда молбеницу краља Милаиа епархијској копсисторпји (прилог 12), која ми је тужбу крал.а Милана доставила с тим позивом, да имам за десет дана 'одговорити. (Прилог 13). Ја сам том нозиву сљедовала, и мој одговор (нрилог 14) одма саставила, но доцније сам исти заменула другим пошто ми је рок нродужсн. '(Прпдог

15). Кад је конзисторнја увидеда кодшса је неправда у целој ствари, иочела је и она са евоје стране да се опире. Кад је нак краљ Мидан за ово дознао , наредио је да се донашање пресуде одгоди на три месеца. (Прилог 17). Но узалуд! Чланови бсоградске конзисторије остали су своме позиву всрнн н доследнп, и нису допустилн да се њихова црква понизп и обесвеги. Тада се нашао један изланео старац, који је иримио грех на своју душу; он је изрекао развод против свију постојећих црквених и грађанских закона, нротив наређења устава као и евију нравни норама, а није ме ни саслушао, и без сваког разлога, држећи се једино дажи и клевета. (Прплог 18). Да забашури ово недело сада је краљ Милан позвао народ да изради давно жуђени устав. Да би иак којом несрећом бар том искушавапом народу у неколнко од користи била, остала сам у највећој резерви и молила сам нријатеље своје, да моју ствар пред велику народну скупштину не пзносе. (Прилог 19). Тада је краљ Милан, јер пије могао да угуши лпчну мржњу нрема радикалимл и јер му беше одвратно да с њима у свези служп добру народном, сишао с нрестола, свог малолетног сина напменовао за к]>аља и отишао нз земље. То ме је дубоко потресло; тада сам се сетнла, са колико је горким рсчима сномињао он своје детнњство као еироче, и чврсто уверена, да он нигда таку судбу сину своме желнти не може, почела сам размишљати, како би се могла састати са јединцем сином својим, од кога сам на тако немилостив начпн растављепа. Регенти су ме молили преко свога изасланика г. Алимпија Васиљевића, да оддожим своје путовање и ако по мојим пазорпма томе не беше иравих разлога, ипак сам нристала, да богме е тешким срцем, али с поверењем. У то доба још нисам знала да ее краљ Милан под извесиим условнма одрекао преетола и да између њега и регента иостојн тајан сноразум, коме главна цељ беше, да мене лпши среће, да могу бнти крај свога сина. Дуго времена сам ја држала, да такав уговор не вреди, јер се противп изричним одређеннма устава. Пуних пет меееци нреговарала сам ја због новратка свога. Испочетка сам е новерењем нримала изговоре, који су ми сс увск поиово намстали само да ми се одложи нуто вање, н тек кад сам се нотпуно уве рила, да су то нросте бајке, са ко јима ме хоће да заваравају, одлучила

ПОДЛИСТАК КРВЛВ& ГОДИН& (ДНЕВНИК ЈЕДН0Г1 РОБА)

иовележио Пера Тодоровић (НАСТАВАК)

(185)

Бољевац је био пун војеке, која је бнла размештена но приватним кућама на становање. Господа ОФицири разместилн су се но бољим кућама и механама. Ово малено место било је, тако рећи, преплављено војском и личило је на војнички табор. П Р и уласку у варовг сретосмо код ] ; упрпје гомилицу војника, неку г. г. официре и две три жене — Бољевчанке. Падало је у очи, да ове жене носе иреврнуте памуклије, иа преврнуто и све друго што је на њима. На глави су имале

забуљену црну и1амију. Ово извртање врши се у знак жалостп за покојнима. Овим женама неко је ногинуо у последњим неми рима, за којим сад овако жале. Дошав у Бољевац, нас уведоше у некакву авлију с десне етране друма. Ту бејаше сабијено близу триста осу])еника. Газили смо снег до колена. Г. ОФицир викну: „строј се ио два и два у ред!" Спотичући се иреко снега, ми се, озебли и премрзли, постројимо у два реда, хватајући места испод стреха да се, бајаги заклонимо да н ам снег не пада за врат. Отноче се прозивање и бројање. Бројали су нас као што свињарски трговац броји купљене свиње, кад их у вече дотера на конак. Нас четири члана главнога одбора изгубили смо се у маси белих џока и белих и црних великих шубара, као што је била одевена наша, сада већ осуђена радикалека војска. Нису нас ничим одвајали од осталих и оно подвикивање „у ред!" 'Ги тамо, клемпави, куд испадаш — све то и на нас односило. Најпосле прозваше нас, нребројаше и отпочеше размештање. Нае четворицу из Главнога одбора и тријестак сељака стрнаше у собу, која је могла имати шест ме-

тара у дужину и толико у ширпну. У соби је био један дуз кревет, иокривен истрињеном сламом. Сви транспорти осућекика. којп су до сад пролазнли овуд, преноћили су у Бољевцу у овој соби на овој слами и остављалн иа њој своју нечистоћу н неопранштину. Међу тим ваља приметити, да су то све били људи. којисупопет шест недсља провели затворени у шупе, где су спавали по земљи без простирача и покривача и за све то време нису се ни једаред преобуклн. ПТта је иза таких транспората заостало у истрињеној слами, лако је погодити Ту је собу загревала велика блекана пе1 која је сада била скоро усијана. Кад се овако нађосмо у тој еоби, сс љаци се одмах разместише но кревету I носкидаше своје џоке да се суше. Опанцк кожуси, шубаре, — све што јебиломокрс и смрзнуто, но у топлој соби све се то поч< сада сушитии соба сеза часак напуни ховита загушљива задаха. Смрдљива и љут< пара која уједа за очи, подизала се као д; куља из какве кужне пећине. Уз тојош се љаци повадише своје луле, накрижаше љу тога Курпловца и почегае диманити. (наставиие ск).