Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

40

друге стране.... Дигоше је одмах и положише на кревет. Чиновник полицијски сагну се на прсаим ослушкиваше. Њему се учини, да срце куца. У том већ дотрча и позвати лекар. Лекар прегледа и даде мнење: да је гђа Петровићка, истина тешко рањена и због изливене крви јако малаксала, али да при

том још није умрла.... На молбу чиновника полицијског, лекар употреби све своје силе, да за ма један часак поврати свест рањеној.... Труд лекарев

не прође узалуд, јер после пола сахата г-ђа Петровићка сасма лагано отвори очи, разгледа еве око себе и као у неком страху запита изнемоглим гласом:

— Где сам јаг

— У вашој кући, одговори чиновник.

— Где ма је мужг где ми је детед — питаше даље.

— Ту у овој другој соби.

— Осећате ли, госпођо, где год болове2 — питаше лекар.

— Јест, господине овде су неки ножеви — и полагано диже десну руку те показа на рањена места .... Једнако ме сева.... Боле ме.... Ух, ала боле..... Видите ли, ту је крв... . рана. ...

— Сећател се, госпођо, да је било што с вама 2

— Сећам се нечега.... Јест, да како.... Неки људи са голим ножевима .... Где ми је мој мужг...

Зовите ми, господо, мога мужа.... Што не дође вазданг.... Дајте ми, молим вас господине, моје

дете.... Ох.... Немојте бити тако не милостиви .... Донесте ми моје дете.... Молим вас.... — Господине — шапну лекар чиновнику — пи-

тајте час пре шта имате, јер ово су последњи тре-