Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

42

убијеноме Петровићу беше подерана. Десни рукав сав искидан. Попреје, које је морало бити закопчано, сво исцепапо, а дугмад покидана... На сваки начин, то је давало доказа, да се је убијени морао с убицом борити. Сигурно се је од његовога нападаја бранио, док није био савладан.... Око креветића детињег стајаху многе крваве стопе. Тако око астала и ормана .... Свећа лежаше на једном, а свећњак на дру-

гом крају собе.... Столице растурене. Стакло с водом разбијено. Чаша преваљена.... На једноме крајичку стола догореваше кандило .... Зраци му падаху

све слаби и слабији, па се најзад угасише, јер не стаде у етакоцету зејтина....

На једној столици, у спаваћој соби г-ђе Џетровићке, стајаше бачен некакав стари, велики шешир са широким ободом. Шешир беше црне боје, сав укаљан, блатав. Чиновник га дохвати. Прегледа га и одмах нађе, да то неће бити својина Петровећева, већ, по свој пралици, да га је морао туна онако, у хитњи, ма који од зликоваца заборавити,

Но још нешто. Једва за пола корака од места, где је шешир стајао, чиновник епази на поду некакву сгужвану цедуљицу. Он ју брже дохвати и диже. Окрену је и разгледа ју са сваке стране... На тој цедуљици стајаху неке речи, оловком врло не разговетно написане. Једва да се могаше по где где на месту разазнати по које писме... Остало беше све потрто.... Чпновник стаде најбрижљивије хартију прегледати, све писме по писме преписивати... Након великих мука скупи писмена и онда на оној хартији прочита ове редове:

Драги, (име се никако не могаше прочитати)