Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

+=

сам затвара горња врата. Сви прозори на ходнику били су затворени. Баш сам их јуче прао и по том намештао, па се сећам врло добро, да сам сваку кукицу на њима утврдио.... Тако емо легли. Ми спавамо на крајњем крилу дољњега спрата. Били смо уморни, и одмах смо заспали. Ноћас ништа нисмо чули, нити је било какве год ларме. Тек јутрос, када је пекар дошао, дознали смо: кака се грдна несрећа деси са нашим добрим господаром. Тада је било већ

доцкан .... Штета.... Велика штета, господине, тавав господар, такав пријатељ, који нас је пазпомл чувао као евоју децу.... Несрећа за нас све.....

Овака исказа, за коју није било ни једне околности, да јој се не верује, није дојиста могла кривце показати, нити мау чему вајдити полицијском исљеднику.... У. овим бурним валима неизвесности њему требаше само једна звезда да засветлуца, па да се одмах к њој упути, да тражи, да изналази и најзад, да нађе то што тражи, да труд буде награђен успехом.... И полиција има своју врсту лова. То је лов на злочинце, убијце, паликуће, крадљивце ит. д. Ни у једном лову не пролази се баш тако олако.... На сваки начин, колико год страха и мука поднесе зец, бегајући — толико исто и ловац има зноја и труда јурећи за њим.

Онога вечера, одмах по погребу, причаше један старац, сусед Петровићев, да је тога дана, по подне, пришао један човек, лепо обучен, сакупљеној гомилици људи, која се је, пред кућом Петровићевом, о овоме злочином догађају разговарала, и да је, када је чуо о чему је говор, запитао сав пребледео: зар је госпођа жива остала.... Када му је на то одговорено, да је не само жива нађена, него да је чак могла