Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

4л

мртвачку главу.... Неко, сигурно какав препредени лупеж, написао је одоздо великим писменима ове речи: па најпосле опет свима нама смрт је крај....

Ову каваницу држала је још од пре неколико година некаква Анушка, заједно са својим мужем; или боље рећи, каванску је радњу водила она сама. Муж јој се у ту радњу није ни у колко мешао; не зна се, да ли са тога, што није хтео, или са тога, што му она није дала... .. Овај пар људи, нашао се је, као што то чешће бива, једнога дана у вароши. Није се знало, одакле је, које је народности, нити које вере. Онде, у суседству, говорили су обично: дошли су са стране, ....

Анушка, или „тетка Анушка“, како је обично зваху њени гости, била је већ жена у годинама. Могло јој бити тако око четрдесет пета..... Имала је лице црно, чисто преплануло од прекомернога пића, али је била крупнога тела и особите јачине.

Причало се је за њу, да је могла на двојицу без страха ударити. Једном је, и то више као у шали, спустила својем мужу шаку иза врата, па је сиромах морао од тога пуних шест недеља боловати. Са тога је ретко којем госту падало на памет, да у каваници код „Медведа“ коју попије, па да не плати. Тај би обично са самом газдарицом посла имао.

Једне јесење ноћи 18 .. године, када је на пољу била пала густа магла, у оној црвеној собици код „Медведа“, седела су поред пуних бокала за столом нека лица, која су дуго међу собом нешто тихо разговарала. Више њих, на зиду, чкиљила је лампа. Светлост од ње падала је једва на толико, да се ова лица мо-