Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

48

гаху међу собом распознати. Ко не поштено хоће да ради, тај не воли светлост, јер му она смета......

Ми ћемо покушати, да насликамо ова мрачна лица. На сваки начин без описа њихових, наша би приповетка млого изгубила.

Онај, што сеђаше у врх стола, који као да беше најстарији међу њима, имађаше тако 88—40 година. Беше то човек повисок, крупног тела, снаге ванредно јаке; имађаше широко лице, главу велику, чело повијено, угнуто, стражњи део главе преко мере испупчен, нос кукаст и дугачак, очи велике и упале, а што је сасма чудновато: десним оком могао је кретати на коју хоће страну, док му је лево стајало мирно. Носио је велике бркове, браду и дугу косу; али, кад је хтео, био је и без браде и без бркова.... Говорио је меким гласом као жена; а други пут, кад је требало, глас му је опет био права рика животињска, Ишао је дугим корацима и брзо, а када је устребало, био је погурен, ишао је полако, кашљао је, тужио се на болове у ногама, на болест у стомаку, а јео је, по речима његових другова, као во....

За-њ се причало, да је рођен слеп аса зубима, да је тек у другој години прогледао, а у оемој проходао — право чудо. Његови другови звали су га обично : црни Џетар....

Онај други, што сеђаше крај стола с десне стране, имађаше око 835. година, лице дугачко, поднадувено, чело јако развијено, црне крупне очи, обрве широке и дуге, тако да по који пут покрију трепавице, бркове густе и дугачке, браду кратку, црну. Говорио је лагано, ишао је тромо, гледао је испод очију, а и иначе цело му је понашање било подмукло. ... Њега у опште познаваху под именом: Дазак,..