Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

49

Најмлађи од њих, око својих 25. година, што сеђаше ес леве стране, беше сухоњав, лица бледа, доста интелигентна, чела обична, очију и косе црне, браде дугачке и црне, погледа озбиљна и увек замишљена; говорио је лепим гласом, ретко је грдио

и пеовао, ишао је правилним ходом, а лепо се је носио. Име му беше: Арсен.

Рекосмо мало час — ова лица сеђаху и пијаху. Најпре шаптаху, по том говораху гласно. Смејаху се, па по том опет пијаху. Газдарица од каванице, Анушка, ушла би од часа на час кроз она вратаоца у собицу, када никога није било у каваници, па би села за сто. И она би са њима разговарала, по том се смејала и пила. Друштво ћереташе. Пијаху на искап из бовала, које је вредна газдарица непрестанце доливала. Гости беху весели. Збијаху шале са погрдним именима. Задиркиваху се и церекаху се. Онај најмлађи говораше најмање, и смејаше се врло ретко....

Разговор међ гостима постајаше све гласнији, а расположење све веће....

— Шта се говори о ономе делу% — запитаће најзад црни Петар....

— О којем делуг

— У — ској улици.

— Полиција трчи на све стране — одговори Анушка.

— Треба нам се добро чувати — додаде Казак.

— Нема за нас опасности — говораше Петар

— остаћемо непрестанце овде. Је ж, Анушко, ти нас примаш 2

— Оетанте до боље прилике код мене. Све вам је овде на расположењу — одговори Анушка.

— Како би било да се шверцујемо преког рече Арсен.

ЖИВОТ ЗА ДИНАР 4