Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

50

— Није нужно — настави крчмарица. Не бринте се ништа. Моја је каваница као град. Стотину пута може гледати, па опет да ништа невиди. Само на се пазите, када излазите....

— Право велиш — додаде Казак. Треба се чувати. Мене је ономад један жандар читав сахат пратио. Ала сам се био уплашио. Помислих — падох му

шака, али баш кад беше овде, на крају улице, ја му заварах траг и утекох....

— Не треба се ничега бојати — рече црни Петар. Нама срећа помаже. Да немамо ње, зар нам се неби досад главе котрљале онамо по брду. Видите ли — толико времена прође од онога последњег убијства, па ништа. Ником ни длака није Фалила. Баш ништа. Просто — срећни смо...

— А што ти та срећа не би у помоћи последњи пут, кад оно убисмо Петровића — рече Казак. Него остависмо онолико благо па утекосмо.

— Разбего смо се као мачке — насмеја се Арсен.

— То је тек страх био.

— Зар нијег

— Кад оно пуче гром>

— Јест, баш од грома.

— Е дојиста, браћо, да се каменимо од чуда, шта нам би — рече црни Петар. Лепо се уплаши смо и побего смо.

— Мени се онда учини, као да сам чуо неку вику на улици — прихвати Казак.

—_ Та то се и мени учини — одговори Петар. Зар би ја иначе бегао.

— Дојиста, право чудо! —

Смеја ли се ви, браћо, или не — рече Арсен. Ја вам кажем, ту је била нека виша сила умешана.