Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

Од оне ноћи ухватио сам велики страх, Никако не могу да се смирим.....

Крчмарица се стаде церекати. Диже руку и куцну Арсена по рамену:

— Е мој синко, баш си кукавица. Којешта. Ти мислиш на Бога. Ваљда он нема друга посла, него

да гледа шта ви радите. Док не убијаш не можеш.

да живиш. Ето, да се онда нисте поплашили могли би бити сербес читаву годину. А овако шта сте донели. Ништа.

— Бога ми ништа — додаде Казак. Шта је то нешто прстења и неколико игала,

— Свега педесет дуката, а онолика наша мука. Баш ништа — уздахну Петар.

— И биће вам све ништа — продужи крчмарица — само седите и пијете. Што не радите2 Каква лепа помрчина на пољу, а ви ту бекријате2 Није мени до мојега пића. Трошите колико хоћете, Једном ћете ми платити. Данас или сутра — све једно. Само, ради вас, немојте ведити. Што да други има и сувише, а ви ништа. Ето, казивао ми је слуга онога богатога Николића, што има кућу спрам чесме, да има најмање 2000 дук. цес. готовога новца код себе. Касе нема. "Капија мала, кућа отворена, нигде сигурних брава. У кући никог више, осим њега и слуге. Идите тамо Ту је лако. Немате ни од куда страха...... Па после, ено је она богата удовица у — ској улици. Осим слушкиње, никог више у кући. А пуна је и препуна шмука, све сам бисер и дијамант. Само руку да пружите, па је ваше....

— Ја не волим драгоцености. Ја хоћу готов новац — церекаше се црни Петар.

— А шта Фалиг ИМ то је новац!

по тај