Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

58

— Право велиш, Казаче. За паре је све, што хоћеш, за паре је: имање, љубав.....

— Али ти љубиш — рече Арсен.

— Јеет, некад сам љубио моју Марију.... Данас је мрзим, јер не волем.... Моја је душа мржња. Ја мрзим све и на еваког. Љубав према ближњему, то су трице и кучине.,.. Нека се то другима приповеда, а не нама.... Зар нама2г... Какав ближњи... Видите ли ове богаташе по вароши, како се размећу својим благом. Пркосе нам. ... Не дајмо им, да се преједу. Ми смо ту. Грехота је, да однесу све, а ми ништа. Ударајмо на њихова имања..... Отимајмо, да би могли живети. Отми, ако ти што треба. Уби — ако ти ко емета.... Да нема убијања на свету, људи би морали јести један другог....

Сви се насмејаше.

— Не емејте се, ја вам кажем.....

— Ала си, Петре, пијан — прекиде га Казак.

— Ја знам шта говорим, и ако сам пијан продужи Петар. Ја вам кажем истину. Живот је као и друга ствар на продају. Неко га прода за хиљаде, неко за стотине.... А шта мислите2 Колико ценим мој живот2... Мој је живот за динар.... Шта велите на тог Има ли ко јевтинијиг....

— Живео нам ти — додаде Анушка.

— Не, не,... ја и опет питам: има ли ко јевтинији 2

— Е нема.... нема....

— Дакле, шта хоћете вишег Зар је то страх“

— Није.... није....

— Е па шта желиш ти Казаче2

— Ми хоћемо, Петре, да си нам старешина. Више ништа. Даље што нам ђаво удели — одговори Казак,