Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

68

имати. Ударићемо на ону удовицу. Анушка вели, да је богата, да нема млого галаме у кући..... = Не треба се бринути..... Биће пара...... Глава, је глава.... За нас је све једно: Платио нам трошак Ставра или ова удовица. А што се тиче полиције — ја се ње не бојим. Може она трагати колико хоће.... Ми имамо добре јатаке.... Помиели само шта нам вреди ова Анушка. Само будимо обазриви на све.... Најпосле, ако нам буде нужде, пребацићемо се на ону страну Саве.... Тамо имамо још бољих познаника. Што смо радили овде, ради ћемо опет тамо — еле нећемо црћи од глади....

— Ама мени се учини — проговори Арсен као да нас је неко узастопце пратио, када смо, ноћас, из Ставрине механе овамо ишли....,

— Којешта2 То је сигурно била твоја сенка спрам месечине, па си мислио, да неко иде за тобом одговори Петар. — Ко ће нас пратитис Ко нас познаје на оном крајуг Ја се само бојим ових овде њушкала у средини вароши, где је сва полиција, где су толики жандари, али онамо кога имаг Никога..... Баш никога....

— Е дојиста нам не иде посао, као што би требало — рече Арсен. Ономад смо мислили, да се обије онај дућан у главној чаршији па нам не изађе за руком. Наиђе патрола, те утекосмо.... Ноћае опет не учинисмо ништа. ...

— Е мој, брајко, — прекиде га Џетар — не треба очајавати. Ти мислиш — где год куцнеш, да ти се отвори. Нема тога. Мислио си, да је ово лак посао. ... Није.... Видиш, колико се мука има. Па, онда нека ко год каже, да ми олако живимо. Несрећан је ово посао. Презаш сваког часа. Бојиш се.