Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

86

— Ја не знам ништа, господин предсениче.....

Председник: Немој тако брате. Цела је истина — ти си са овом двојицом учинио ово дело. Немој одрицати, јер ти то неће помоћи, него признај..... Можда си се у једном часу, наговорен или озлојеђен, преварио, те погрешио и зло дело учинио. Али један је Бог без греха. Ми емо, емртни људи, махом грешни, Ко више, ко мање.... Тек признај како је у ствари било....... |

Арсен се колебаше. Лице му биваше на час блеђе. По том удари му крв у образе. Изгледаше јако узбуђен. По челу му се осу крупан зној... Диже рукав од капута и убриса се.....

— Олакшај души својој — продужаваше пред седник — и кажи све. Покај се овде пред судом. А ти знаш, признање у пола лакша кривицу. Кајање пак твоје измирићете с небесним судијом, који ће једнога, дана судити и теби и нама, који те данас осуђујемо.... Ти знаш, од божијега суда не може се избећи.... Признај, Арсене. Ја се обраћам твојој савести, твоме срцу, које, надам се, аије изгубљено. Реци овде пред нама шта знаш.....

— Е па добро, да вам говорим, господине председниче — отпоче Арсен. — Хоћу баш да кажем истину, јер ми доиста није лако. Хоћу да признам како је било.... Биће ми тада ваљда лакше... Петре и ти Казаче — праштајте ми. Није вајде, више не могу тајити.....

Публика се заталаса. Државни се тужилац диже са свога места. Поротници окретоше се на један мах оптуженоме. Шредседник зазвони и опомену публику на мир.....

— Јесте, господо поротници — продужаваше