Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

87

Арсен — Ви се чудите. Јест, хоћу да кажем све како је било. Господин државни тужилац тужи нас: да смо ја и ова моја два друга, злочинци, да смо убијце, да смо опасни за друштво.... Верујте! Он има право што нас грди. Само ја држим за се, да нисам башу толикој мери крив.... И ја сам признајем, да сам несрећан, што сам запао у овако друштво, али ко је тако хтео, сам бог зна..... Млога ме господа овде познају. Мени је стид, што данас стојим овде, пред вама, окружен овим жандарима. Али штаћуг Публика виче на ме, судије ме гледају са гнушањем. Ја то морам да трпим, јер сам оптужен. Другчије није... Него хајд, да вам кажем шта имам...

Ви знате, господо, да сам ја син поштених, имућних родитеља. Од малена сам добро негован. Прилично сам и школован. Живео сам у свакоме добру: мало више размажен, мало мање научен на рад, али млого више на уживања. Него Бог — и — душа, бејах вазда поштених руку.... Тако сам одрастао до момачких година у кући мојега оца. Несрећа хтеде да пропаднем. Али, ваљда је Бог тако наредио. Незнам каквим начином, незнам којим путем, тек једнога, дана, пре две године, догоди се крађа мојем рођаку, украдена му беше по прилична сума новаца. Незнам одкуда, не знам зашто, тек обедише мене, оптужише ме и затворише,... Као што бејах невин, ја плаках и брањах се, а суд, кад ми не могаше ништа, пусти ме. Онда сам се заклињао, па ево се и данас пред вама, господо, живим Богом заклињем, да о овој крађи ни овога часа ништа незнам. Ја сам невино патио. Али ми сва моја правдања тада не помогоше. Ови повикаше: да сам крадљивац... Отац ме прогањаше из куће; мати ме проклињаше; цела ме се Фа-