Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

88 милија одрече. Отсраше ме у евет.... Ох... Како ми је тада било.... Ја тумарах свуда. Ишао сам само даље од куће. Нисам био научен на рад, па сам тладовао по неколико дана, док се какав сиромашак не би смиловао, да ми комад леба удели. Ето, тако сам провео неколико месеци. Тумарао сам свуда, па сам се онда опет вратио у ово моје место рођења. Ту сам покушао, да се повратим својој кући, али ме и опет отераше. Отац ме прогањаше далеко од себе... Мајка ми, међу тим, умре... Ох. · Моја јадна мајка. Да бар тада беше она жива... Ати ме сви презреше. Сви ме прогонише.... Ја остадох без помоћи, без леба.... Та и псу се удели комадић леба из куће његовога господара, али ја из моје куће не добих ништа... Нико се нехте на ме смиловати, Нико ме нехте примити. Тако сам се морао непрестанце потуцати од немила до недрага.... Такав је био мој живот — господо поротници....

Једнога несрећнога дана, баш тако око подне, бејах јако огладнео, од пре три дана не окусих ни мрвице леба,... Тумарајући тако гладан по пијаци, угледам на прагу каванице код „Медведа“ крчмарицу Анушку. Не знам од куда ми дође та мисао, тек ја онако гладан, приђох и замолих ју, да ми даде мало леба, да глад утишам.... Она ме прими врло љубазно. Уведе ме у кавану, посади ме за сто и даде ми да једем. Ја се онако гладан добро наједох.... Даде ми, те се и вина напих.... Поеле ручка, ја јој с пуним поверењем изјадам моје невоље. Она ме пажљиво саслуша. Изјави ми на то јако саучешће у мојој несрећи.... Подетицаше ми наду, да не клонем у овој беди. Описиваше ми свет и људе најцрњим бојама. На једној страни све радости, а на другој све саме несреће.... Говораше