Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

89

ми, да се светим... Ја запитах: коме7.... Она одговори — свима: оцу стрицу и свима, који имају, а не дају.... Она додаде: да сам невин, да сам на правди Бога гоњен, да страдам, и да за то треба да се светим евима.... За твоје муке и невоље — говораше она — нема другога лека....

Она ми рече, да ће ме упознати са неким ваљаним својим пријатељима, који млого што шта знају, иу које се могу слободно поуздати.... Мало доцније, дођоше овај Петар и овај Казак, а мислим и још неки,... Они се упознаше самном.... Отпочесмо разговор.... Распитиваху ме за све.... Ја им одговарах онако у очајању, са великом мржњом у срцу.... Ја им се пожалих на људе, на Бога.... Бејах ли тада луд, пијан, шта ли — тек не знађах, шта се учини од мене.... Ја се руковах са овим људима. Ја се љубљах са њима. Ја им се заклех на верност. Постадох им друг.... Они рекоше: да се варош пљачка, да се богатији људи убијају, да се отима на улици иу кући, да се не штеди нико — ја пристадох на све то....

Од тога дана, видите, ја сам у њиховоме друштву. Ми смо харали и крали.... Ми смо — и нико други — убили трговца Петровића. Убили смо и њега и жену му. Петар је хтео, да се убије и дете. Ја зам га одвраћао, али ме он назва страшљивицом, и мал' се онде међу сеобом не потукосмо. Он је јогуница. Он покуша, да изврши и то треће убијство те ноћи, али Бог посла грома и ми утекосмо безобзирце, не знајући један за другога... Петар и Казак то не признају.... Јелте 2.... Молим вас, господо, питајте Петра: што се разбегосмо оне ноћи.... Они веле мало час, да

не знају ништа о томе. Не признају..... Тако је то....

поћи пи шт

Ма Пн ин