Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

99

у овој прилици, он описује овим речма: „Безбожно и безумно понашање безбројне гомиле народа представљаше ужасан призор, који једва да би човек могао себи замиелити, — призор, који не верујем, да би се могао видети и код самих дивљака и незнабожаца.... Ја угледах подигнута вешала и уплаших се, али на један мах тога страха не стаде у мојој души, када зачух дерање и вику сакупљене светине. Све то погледаше за крвљу жудним, зверским погледима .... Јадне осуђенике подигоше на вешала и обесише их.... Они се бацакаху ногама, лепршајући се у ваздуху, а светина је на то пљескала, уживала и емејала се.... Ни на једном од гледалаца не показа се саучешће сажалења и бола.... Мени је — завршује Дикенс — познат лондонски живот до оних најмањих прљавих ситница, и моје је тврдо убеђење: да на овоме свету нема ни чега, што би на тако малом простору, а за тако кратко време толико несреће могло починити, колико једно једито погубљење ....

Па даље, смртна је казна, господо, не дељива. У природи нема скока, То стоји и код свију других казни, само не код казни смрти. Јер, између смртне казне и двадесето-тодишње робије видимо велику празнину. После, где је она постепеност код смртне казне7... Знамо толико њих злочинаца, који су сурове, окореле нарави, који су убијства вршили на најгрознији начин; међу тим знамо и такве кривце, који су несрећом својом пропали, који су мање сурови злочипци, као што је овде случај између Петра и Арсена — па опет и за једног и за другог тражи се емрт....

Још се обично каже, да треба задовољити правду 1%