Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

101

„финих“ начина, како да погубимо човека, па опет смртна казна остаје сурова освета, а никако правда. Убијали су они у старо доба, па убијамо и ми данас. Можда су они убијали на мало грубљи начин ми можда мало Финије — тек разлике у суштани нема. Освету су вршили они, па је вршимо и ми.

Најзад, господо, јесмо ли ми дали живот, па да имамо право одузети га. Само Бог дели смрт људима, а никако човек. Добро рече данас г. председник: ми смо људи грешни. Један је Бог без греха.

Па после господо, место да угасимо живот, и дамо емрт оптуженику — није ли боље, није ли корисније: да га одржимо: па пошто грешника обавестимо о његовоме положају, о његову позиву, као човека, да га вратимо натраг друштву са чистим срцем и племенитим осећајима, спремна, да чини само добро а никако зло.... Зар од таквог нашег посла није већа корист свима нама2 Ја вас молим, промислите добро....

Ни најмање, господо поротници, не сумњам у љубав вашу према ближњему. Ви нећете хтети за цело сметнути с. ума: да је овај Арсен, и ако је оптуженик, опет ваш ближњи, ваш брат.... Ја рачунам на ваше срце. Арсен је признао и покајао се, Ви сте сада ту, да му судите, али да судите правично. Реците по души: је ли нужно, је ли право скинути е рамена овако младу главуг.... Јелте: да није. ,.. Ја знам: ви сте са мном једнога мишлења. Са тога вас молим: да моме клијенту место казне

смрти, досудите затвор, који ће му дати прилику, да се поправи....

Бранилац Арсенијев заврши свој говор и седе.

— Имате ли што да кажете, г. државни тужиоче — упита председник,