Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

102

— Дојиста, морам да признам — прихвати државни тужилац — г. бранилац је лепо говорио, али сав данашњи његов говор противу смртне казни не може овде ништа користити. На сваки начин, то је једна теорија, о којој се може много писати и говорити, али у овакој прилици, све то не може вајде донети. Закони су јасни. Они за овако дело досуђују смрт. И ту сада не може бити погодбе, него суду остаје само да примени закон....

Пошто се сврши претрес, председник замоли присутну публику, те се за који час удали из суднице.

После једнога сахата саветовање се сврши. Председник зазвони и публика са оптуженицима уђе у судницу. Наста мртва тишина.

Председник суда диже се са свога места. Устадоше за њим поротницн и судије. Сви беху озбиљна погледа. Председник прочита гласно пресуду:

„Пресуда поротнога суда за ову варош, по оптужењу Петра, Казака и Арсена, за разбојништво... Узимајући у вид целокупну истрагу, вођену код полиције и суда по делу убијства Јована Петровића, трговца, п његове жене Емилије; и узимајући у вид јасно признање оптуженика Арсена, који потпунце дело признаје, а које се признање у свему слаже са осталим околностима овога дела, — Порота је добила убеђење: да су Петар, Казак и Арсен хриви за дело разбојништва извршеног над Јованом Петровићем и његовом женом, Емилијом.

„Према томе државне судије овога суда, на питање председника, а ослањајући се на мњење пороте, која је именоване оптуженике прогласила за криве у овоме делу, нашли су: дапостоји дело разбојништва, да су оптуженици главни кривци, да немају олакша-