Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

104

који поименце, упита ме, после кратког времена: „да ли се можемо надати милости владаочевој“.... Ја им одговорих: да могу, ако хоће, молити за милост,... На то Петар додаде као са неким поуздањем: „Ја се надам. Господар се још може емиловати на нас“... Казаково се лице на те речи разведри; окрену се к мени и молећи ме погледа. Арсен стајаше јако замишљен и само додаде: „Шта ће милостг На што је

овакав несрећан жавот2“. .. Када их упитах: да ли желе, да се с киме год састану, да говоре.... Они одговорише: да не желе никога.... Ја их понудих

да што траже за јело. Они не хтедоше. Петар захте само да пије. Арсен не хтеде ништа, осем дувана. Апесанџија ми казиваше, да ово последња три дана није хтео ништа да једе.

Када их поведоше натраг у затвор, они ме једногласно упиташе: „када ће се извршити пресудаг“.... Ја им рекох: „Сутра, рано, у јутру“.... Казак додаде: „Ала се журите“.,.. Арсен се болно насмехну: „Јелте, господине, једва чекате, да нас се курталишете. Право имате. Мукаје била с нама. Они тамо у суду знају само питати и пискарати, али, бога ми, ви сте највише труда око нас имали..... Молимо вас — праштајте нам. Шта емо знали“.... Он дубоко уздахну и погледа ме сузним очима.

Џри одлаеку, ја им поменух: да ли желе утеху у вери, а свећеник за који час долази. Петар ћуташе, а Арсен додаде: „Глете, ја сам и заборавио на то. Молим вас пошљите нам г. попу, чим дође. У овим последњим нашим часовима потребно ће нам бити, да се овде, на земљи, припремимо за одлазак онамо, горе. .. .“ Лице му, говорећи ове речи, постаде ведрији, очи еветле,