Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

105

Ноћас сам их обишао у њиховом затвору. Били су јако узбуђени. Не могаху епавати, нити што говораху. Петар непрестано пијаше тражећи, да у пићу добије храбрости за оне последње тренутке, који му се све ближе примицаху. Попио је био млого, али при свем том остаде ведар и при свести. У овим несретним часовима пиће слабо што може да учини. Пов= навао сам једнога осуђеника, некога Павла Бугарина, који је у очи погублења цео дани целу ноћ пио, па је опет сутра дан, када је стрељан, био са свим при свести. ...

У......16. Фебруара 18...

Јутрое рано сиђох у собу осуђеничку. Петар и Казак сеђаху будни и ћутаху. Лица им беху са свим тамна, очи упале, а погледи укочени,.... Чим се указах на врата, обојица скочише на ноге, па ме погледаше веома чудновато. Никада нећу заборавити ових страховитих погледа....... На лупу букагија са њихових ногу, тргну се иза сна Арсен, који се беше на једноме крајичку кревета шћућурио и задремао.... Његови погледи пуни бола, пуни страха и очајања, сусретоше се са мојим погледима...... Ја окретох главу, јер га не могах више од жалости гледати...... Он скочи на ноге, пође к мени, застаде на један корак пред-амном, селопи руке на прса, и, једва дишући, упита ме: „Зар је већ време.,,... нема нам милости..... јелте“,..,.. — „Та, време је... Истина помиловања још нема, али не треба наде губити“ одговорих ја,

За тим их изведоше на поље, на чист ваздух. Отковаше их. Седећи, онде, на клупи, они се непрестанце обзираху око себе. Чисто се отимаху, да