Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

21

Из блата пзмили позни потомак птеродактилуса. На свом лабудовом врату има крокодилску чељуст и са својим кожним крилима зашуми кров ваздух, као да опроба, бил могао јоште да лети.

На обалу се прикрада грдни трпонике пракорњача. Управо, није то корњача, већ више гуштер са љуштуром, тако дугачко пруља врат и шиљати љускав реп из свога тврдог оклопног штита. Она се мучи, да своја јаја, велика као човечија глава, затрпа у песак, те да их сунце излеже.

Ово су у плиоценској периоди (која је трајала неколико хиљада година) више ексилирани (прогнаници).

Из честе са обале вула се, више на трбуху пузећи, ноћни лопов, смртоносни Махеродус, голијат мачка, која убија слона, када га самог нађе, тура одвуче у своју пећину, а ноћу са својим пламтећим очима вреба из заседе на жртву.

Птеродактилус је добар, масан залогај. Његова мекана кожа, прожмана је машћу од риба, којима се рани. Но њега не можеш изненадити — има Фини слух. Чује и најмањи штум, и на покрет тигров скочи назад у бару. Његова крила више су пераја, него ли крила.

Ал трионикса може увардати, он је глув. Тигар му једним скоком ускочи на леђа, докле је се он замајао да са стражњим ногама затрпа јаја у песак.

Пра-мачка познаје месо и ове корњаче,