Markov manastir
34
њима: ппос. Овај ред архијереја наставља се и на зиду поред жртвеничке нише, где имамо још једног архијереја, који припада входу, са округлом капом и на њој шаховска поља (Кирил Александријски), и држи свитак са нејасним записом. Архијереји и анђели имају нимбе. Остале фреске око жртвеника и ђаконика су премазане.
Сви ови ликови, анђели и архијереји са Спаситељем као архијерејем приказују Велики Вход. Они служе овај део литургије, на коме се часни дари преносе са жртвеника на престо. С десне стране олтара су анђели, а с леве стране су архијереји, и то анђели су обучени као ђакони и презвитери, они служе, каде, држе свеће, носе дискос и путир заједно с архијерејима, што све бива и на великом входу, те овде имамо илустровање како радње која се врше за време великога входа, тако и песме која се поје за време овога входа, а која се зове херувимска химна или песма.
Приказавши први најнижи појас фрески у олтару, прелазимо у храм, на северни зид одмах до иконостаса, где долази оно, што је за нас од нарочитог интереса у Маркову Манастиру, долазе фреске „краљева лозе Немањића“, како каже Срећковић и Мрњавчевића, „галерија слика дома Немањића“, како. каже Јастребов, које су фреске Бугари замазали, а од којих је професор Универзитета Г. Андра Стевановић један део, шест ликова, кемијски очистио, док је остали део ових фрески још увек замазан. Жалосна „слава“ око уништавања ових ликова у Маркову Манастиру према Срећковићуо) припада
__ = ата = прво неком зогра-
1Е фу калуђеру Дионисију из Цариграда, који је дошао у Марков Манастир 1869. године. Дионисије је прво почео сликати споља на црквеном зиду испод прислона, па после у цркви. Исправљања старих фрески свежом плавом и црвеном бојом, као и потпуна премазивања појединих фрески свежом плавом бојом на многим местима у цркви, биће свакако његово дело. Ликове српских владара премазао је Дионисије прво лепом, и на лепу насликао је неке змије и птице. Овако су причали Сухоречани и Х. Јордан, Х. Константинов — П. Срећковићу.
Када су видели Сухоречани шта Дионисије ради, прогнаше га, опраше водом његов молерај и опраше цара Уроша и св. Саву. Епитроп цркве св. Димитрија Јане Богдан (дошљак у Скопљу), по заповести Стојанче Костића из Бугарске, дозвао је из Цариграда Дионисија, и послао у Марков Манастир, где је Дионисије замазао ове фреске и том је приликом палио старе манастирске књиге и ложио њима пећ. Овако каже Срећковић, но он није јасан у свем свом казивању. Тако прво каже ово: „С леве стране у припрати намалан је краљ Вукашин, стар, сед, окорео човек, с круном и венцем на глави, држи задужбину у рукама, у порфири и чело главе му пише: ВБ Христа Бога благовБрни кралђ Влкашин, а до њега млад, леп, црномањаст, с округлом црном брадом, а са архијерејском круном на глави и знатним котуром унаоколо, у једној руци држи свитак, а левом се ослања на балчак од сабље, са натписом чело главе; ВБ Христа Бога благовБрни синђ прђвнсокаго крала Влбкашина ктуторђ Марђко“, — дакле из овога излази да је Срећковић видео ове слике, Вукашина и краља Марка (по Јастребову Иваниша), када их тако описује. Одмах затим каже Срећковић: „Сва је црква изнугра била измалана и то први ред свеци у дужини човечјег пораста, а даље обично све, како се малале све наше цркве. Први ред светаца били су све краљеви лозе Немањића ,„родители и прбродители“ како обично говоре сви наследници Немањићске државе, па и Вукашинови; али су сада сви замазани и само се види „св. Урош цар В. и св. Сава први архијепископ, које су Сухоречани опрали од запрљотине, на којој је Дионисије измалао птице и змије“. Дакле прво је Срећковић видео слике краља Вукашина и Марка, а потом каже да су сви замазани осим цара Уроша и св. Саве. Ово нам није јасно.
Када је И. Јастребов био у Маркову Манастиру (пре 1884. године), видео је у цркви унаоколо свеце, галерију слика дома Немањића, који се одликују својом ношњом.
6) Гласник 46, 221.
Слика 37. Архијереји из Великога входа.