Među svojima : roman

.

196 ~ ___ СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Ударивши се о седало, трже се... Некако постиђене погледа: није ли опазио Митар» Извади рубац и поче отирати зној. Па се угодније намести и причини се као да спава.

На станици најмише кола, која ће их одвести у касабу... Митар му пријатељски препоручи да- се ту, у близини, обрије. Нека-куци и шешир, ма какав.

— Запитају ли те код куће, кажи да си сам дошао, — додаде тихо, старајући се да ни Васиљ не чује. —= О нама ништа не причај.

= Зашто... — запита Миле у чуду.

= Тако. Е

И Митар опет ућута. Прекрсти ноге и поче певуцкати... На крају касабе заједно са Васиљем изађе из кола. Пустише Милу да сам оде до куће... Тако им се чинило згодније...

Кад је отворио врата и утрчао у авлију, Миле поче дрхтати... Шта ли ће сад бити... Како ће саде... Ко ће издржати толике сузег... Толике прекоре!... Крену према соби и стаде. Угледа Даринку. Носи, преко руке- пребачене, некакве чашафе и пешкире. Тужна, сетна... Као да никог не види и ништа не чује... Тек кад се приближи, подигну главу... Побледи... Затрепери као шибљика... Леђима се ослони о зид, загледа се... је ли онг...

Је лиг... Варају ли очи2... Благ, радостан осмех заигра јој око усана. Лака румен опет се разли по лицу.

· — Јеси ли дошао да га видиш 2 — нежно запита, па му слободно приступи и наслони се на њега. —= Ено га лежи...

— Зарг — некако тупо отегну Миле, не знајући шта друго да каже ни да запита. — Живе

=— Питао за те два пута... И рекла сам да ћеш доћи...

— И ти си знала 2 |

= Вазда сам вјеровала да ћеш се вратити... Знала сам... |

Па га обгрли, узе за руку и мирно поведе у собу.

=— Хајде, да га видиш!...