Među svojima : roman
.
196 ~ ___ СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
Ударивши се о седало, трже се... Некако постиђене погледа: није ли опазио Митар» Извади рубац и поче отирати зној. Па се угодније намести и причини се као да спава.
На станици најмише кола, која ће их одвести у касабу... Митар му пријатељски препоручи да- се ту, у близини, обрије. Нека-куци и шешир, ма какав.
— Запитају ли те код куће, кажи да си сам дошао, — додаде тихо, старајући се да ни Васиљ не чује. —= О нама ништа не причај.
= Зашто... — запита Миле у чуду.
= Тако. Е
И Митар опет ућута. Прекрсти ноге и поче певуцкати... На крају касабе заједно са Васиљем изађе из кола. Пустише Милу да сам оде до куће... Тако им се чинило згодније...
Кад је отворио врата и утрчао у авлију, Миле поче дрхтати... Шта ли ће сад бити... Како ће саде... Ко ће издржати толике сузег... Толике прекоре!... Крену према соби и стаде. Угледа Даринку. Носи, преко руке- пребачене, некакве чашафе и пешкире. Тужна, сетна... Као да никог не види и ништа не чује... Тек кад се приближи, подигну главу... Побледи... Затрепери као шибљика... Леђима се ослони о зид, загледа се... је ли онг...
Је лиг... Варају ли очи2... Благ, радостан осмех заигра јој око усана. Лака румен опет се разли по лицу.
· — Јеси ли дошао да га видиш 2 — нежно запита, па му слободно приступи и наслони се на њега. —= Ено га лежи...
— Зарг — некако тупо отегну Миле, не знајући шта друго да каже ни да запита. — Живе
=— Питао за те два пута... И рекла сам да ћеш доћи...
— И ти си знала 2 |
= Вазда сам вјеровала да ћеш се вратити... Знала сам... |
Па га обгрли, узе за руку и мирно поведе у собу.
=— Хајде, да га видиш!...